GONIČ ALI KOJI, Izbor pasmine za lov na divlje svinje

4648

Lov sa goničima je praktično najstariji način korištenja lovačkih pasa, najiskonskiji i najpošteniji lov gde divljač ima najveću šansu da se izvuče, pobegne i sačuva živu glavu. Najsnažniji, najpametniji i najzdraviji primerci divljači obično se izvlače iz pogona i oni produžavaju vrstu. Na taj način psi goniči pomažu u selekciji i popravljanju uzgojne vrednosti populacije divljači. 

Jedna od najtežih vrsta lova je lov na divlje svinje pogonom. U tom lovu do izražaja dolaze fizička sprema, te upornost i znanje lovca, osetilo njuha psa, upornost u sleđenju traga, te oštrina i ustrajnost u radu na divlju svinju. Poznato je da svinje za svoje dnevno boravište obično biraju vrlo teške i nepristupačne terene, obrasle šikarom i trnjem, u koje čovek obično ne može kročiti ili je to jako teško. Na takvim terenima obično se lovi na način da lovac pronađe tragove gde su svinje noćas radile, a to je obično u visokoj šumi ili na hranilištima. Kada pronađemo sveži noćašnji trag najbolje je pustiti psa. Kvalitetni psi svinjari to rešavaju vrlo lagano. Dobar pas obično glasom isprati trag do njihovog dnevnog boravišta, te kada ih pronađe sastavnim oblajavanjem daje do znanja lovcima gde se svinje nalaze. Ukoliko lovac ne može da priđe i odstreli divljač na branilu, a pas prethodnik ne može pokrenuti divljač najbolje je pustiti mlađe pse da mu pomognu u pokretanju divljači. Dobar i često učinkovit način obuke mladih pasa je da se puštaju starim i iskusnim psima na lavež kako bi psi bili sigurno u kontaktu sa crnom divljači, garantovano je osetili i gonili svinje. Ako puštamo mladog psa samog da pronađe divljač, najčešće pronađe srnu ili lisicu i na taj način se obično iskvari parspektivan mladi pas. 

Postoji više pasmina pasa koji se koriste u lovu na divlje svinje. Izbor pasmine pasa za lov zavisi prvenstveno od lovišta u kojem se lovi, konfiguracije terena, gustoće šume, brojnog stanja crne divljači u lovištu, brojnog stanja ostalih vrsta divljači, načina na koji se lovi i o ličnim preferancijama lovca. 

Pas koji radi trag star 10-15 sati, glasom prati takav trag u dužini desetak kilometara, u mestu laje 4-5 sati je vrhunski pas, ali ponekad neupotrebljiv u lovu. On obično napravi jedan pogon u toku dana i ako divljač probije „štand“ obično ga nemamo više u lovu taj dan. Ponekad nam je daleko upotrebljiviji i korisniji u lovu pas koji traži kratko 200-300 metara oko vodiča, drži svinje u mestu do pola sata i goni kratko 10-15 minuta do prvog „štanda“. Ovakvoga psa imamo u rukama tokom celoga dana, sa njim možemo napraviti 5-6 pogona u toku dana i na kraju lova ga imamo kraj sebe. 

Od dugonogih pasmina za lov se najčešće koriste: srpski goniči istarski kratkodlaki i oštrodlaki goniči, posavski goniči, planinski goniči, te bosanski baraci.

Vrlo je teško govoriti o pasminama i o radu pojedinih pasmina, daleko je lakše govoriti o linijama pojedinih pasa, te o jedinkama i na osnovu toga donositi zaključke.

Ne želeći povrediti nikoga, a iz ličnog iskustva sa suđenja na utakmicama pasa, te iz praktičnog lova došao sam do zaključka da je odsrpskog goniča vrlo teško napraviti svinjara jer oni obično preferiraju divljač koja beži, odnosno lisice i srne. Bosanski baraci su jako dobri lisičari, događa se i da jako dobro rade divlje svinje, ali često imaju problema sa orijentacijom te se loše vraćaju. Vrlo često imaju problema sa visokom temperaturama i nisu baš pogodni za kamenjare zbog vrućine. Planinski goniči su relativno dobri psi za divlju svinju, sa dobrom dozom oštrine i ustrajnosti, ali su najčešće križanci raznih pasmina lovačkih pasa i «sve što je crno i ljuto» obično se zove alpinac. Posavski goniči pokazali su se kao dobri tragači, držači i goniči, ali vrlo često imaju problema sa vraćanjem i proganjanjem drugih vrsta divljači. Istarski kratkodlaki goniči su psi vrlo velike volje za rad, obično ne rade na starom tragu, ali su jako dobri ako nema druge divljači. Kratkodlaki istarci koji ne gone drugu divljač su fantastični psi za divlje svinje zbog toga što poseduju vrlo veliku dozu oštrine, istrajni su u mestu pa se dobro vraćaju. Nisu pogodni za lov u nizinskim vlažnim lovištima jer ne podnose zimu ako su mokri. Vrlo ih je teško odučiti od gonjenja srna, zeca i lisica. 

Istarski oštrodlaki goniči su vrlo inteligentni psi koji se mogu vrlo lako odučiti od gonjenja drugih vrsta divljači, jako su dobri tragači, obično dobri na starom tragu, odmereni u mestu, ne predugog gonjenja i fantastičnog vraćanja. Savršeno znaju odvagati snagu divlje svinje, te proceniti da li smeju gristi i pokretati divljač ili trebaju samo oblajavati. Vrlo retko, gotovo nikada divljač ne napadaju sa glave, a ako grizu, grizu isključivo za buteve i tetive. Kada blokiraju divljač oblajavaju sa udaljenosti desetak metara tako da ne isprovociraju divljač i ne pokrenu je sa mesta kako bi lovac mogao prići i odstreliti divljač. Ukoliko se divljač pokrene i ne bude odstreljena te probije liniju lovaca ne gone predugo te se fantastično vraćaju i ponovo pronalaze drugu divljač. Fasciniraju me dve stvari kod oštrodlakog istarca. Jedna stvar je fantastična orijentacija kod tih pasa. Ne poznajem oštrodlakog istarca koji je imao problema sa vraćanjem u svom životu. Druga stvar je sposobnost da ocene koliko divljači ima na terenu. Ako je u šikari jedan vepar i kada pobegne nakon što probije štand ne ostavljaju ga i gone ga satima i obično još nekoliko puta nateruju na lovce. Ako je u šikari više svinja divljač koja je pobegla obično gone vrlo kratko, brzo se vraćaju, nalaze drugi primerak, oblajavaju ga i isteruju na liniju lovaca, te tako više puta dok ima i jedan komad divljači. Kako oni to znaju nije mi poznato, ali to se događa vrlo često, gotovo po pravilu. 

Napominjem da je teško govoriti o pasmini, ali se unutar pojedinih pasmina češće događaju pojedini načini rada.

Od kratkonogih goniča za lov divljih svinja najčešće se upotrebljavaju lovni terijeri, brak jazavčari i slovački kopovi.

Lovni terijeri su vrlo dobri psi za lov divljih svinja kratkim pogonom, ali se u zadnje vrijeme događaju čudne stvari među terijerašima, a to je da ne love već strahovito forsiraju oštrinu te su psi postali djelomično ograničeni u glavi te se događa da se od silne oštrine potuku među sobom i od lova ne bude ništa. 

Brak jazavčari su odlični psi za lov u nizinskim šumama ispresecanim prosekama, šljukarama, te drugim raznim lovnim i uzgojnim stazama. Obično love kratkim pogonom, traženje im je obično kratko, na trag divljači obično reaguju jako dobro, ustrajno oblajavaju u mestu, sa dobrom dozom oštrine. Kada bi posmatrali samo rad u mestu brak jazavčari bi bili najbolji psi za lov divljih svinja. Međutim, brak jazavičar je lošom selekcijom ljudi koji su u kinologiji tražili novac postao manje upotrebljiv nego što bi trebao biti. Selekcija je vođena na ustrajnost oblajavanja u mestu, a manje na druge stvari pa su dobijeni psi koji najčešće ne traže uopšte ili se u traženju odvajaju vrlo kratko od vodiča. Kako ćemo loviti sa psom koji ne traži? Ako lovac mora naći svinju da bi pas lajao na nju, onda mu pas ni ne treba. Oni brak jazavčari koji dobro traže su najčešće križanci sa balkanskim goničem, posavcem, ili alpincem. Velika većina pasa «brak jazavčara» koji traže su križani i od goniča obično naslede osobinu da vole goniti divljač, a od braka naslede istrajnost i obično zbog preterano dugog i istrajnog gonjenja postaju razganjači divljači i praktično neupotrebljivi u lovu.

Slovački kopovi su pasmina posebno stvarana za lov na crnu divljač, međutim način na koji se lovi u visokim Tatrama je drugačiji nego na našim područjima i psi koji su uvođeni radi osvežavanja krvi, obično su bili vrlo lošeg kvaliteta. Psi u Slovačkoj i Češkoj obično su kupovani na način «Daj mi ono što je najjeftinije», te su samo pokvarili populaciju kopova kod nas. Danas je vrlo retko sresti sledoglasnog kopova. Najčešće su bez glasa u gonjenju i vrlo loše inteligencije, vraćanja i lošeg zubala zbog parenja u srodstvu. Ako su sledoglasni onda su to obično križanci sa alpincem brak jazavčarom ili balkancem. 

Iz ličnog iskustva u lovu i sa takmičenja u radu na divlju svinju, za lov divljih svinja preporučio bih:

Za ravničarski deo treba koristiti istarske i posavske goniče od dugonogih pasmina, i brak jazavičare od kratkonogih pasmina.

U brdskom i planinskom delu najkorisnijima su se pokazali oštrodlaki i kratkodlaki istarci, posavci i bosanski baraci. Ukoliko stalno lovimo na istom terenu loša orijentacija baraka neće doći do izražaja, ali ako menjamo terene nikako ne trebamo preferirati tu pasminu pasa. Ukoliko imamo veliki broj dana sa vrlo niskim temperaturama kao i puno «mokrih» dana ni kratkodlaki istarac nam neće biti od velike koristi, naime biće mu hladno. 

U kršu i kamenjaru najbolje se snalaze kratkodlaki i oštrodlaki istarac kao i posavski gonič. 

Ukoliko često menjamo terene gde lovimo ponekad ćemo imati i problema sa vraćanjem pasa, naime neki od posavaca su slabe orijentacije.

Napominjem da niko ovo ne shvati zdravo za gotovo, ali je činjenica da se neke osobine češće odnosno ređe javljuju unutar neke pasmine.

Dr Ivica Bošković

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here