STRES,Obezbedimo mir u lovištu

405

Stres, moderna reč u našem vremenu, u prevodu s engleskog znači napetost, opterećenje, a predložio ju je 1950. godine bečki internista Hans Selye. On je postavio hipotezu po kojoj se stres ispoljava u tri stadijuma i to: stadijum alarma, stadijum rezistentnosti (otpornosti i adaptacije) i stadijum iscrpljenosti (zamora), odnosno ozdravljenja.

         Alarmantna faza ,,bori se ili beži,, karakteristike reakcije na stres su: lučenje adrenalina dovodi do: razgradnje rezernih ugljenih hidrata do glukoze, promena u cirkulaciji, ubrzani rad srca i disanja i povećanog usvajanja od strane ćelija.

         Faza rezistencije ,,pojava dugotrajnih metaboličkih promena,, manifestuje se: mobilizacija ostalih rezervi energije (preko hormona rasta i glukokortikosteroida), oslobađanje masti iz masnog tkiva, oslobađanje aminokiselina iz skeletnih mišića, održavanje stalnosti telesne tečnosti i održavanje normalne  ph krvi.

         Faza iscrpljenosti :,,kolaps vitalnih sistema,, može biti: iscrpljenost masnih rezervi, nemogućnost proizvodnje glukokortikoidnih hormona i oštećenje vitalnih organa. Nakon svega nastupa smrt.

         Stres nastaje kada se životinje nalaze pod dejstvom bezizlaznog straha, kada su uhvaćene i nemaju mogućnosti da se spasu, kada su istrgnute iz svoje životne sredine.

         Šta se, zapravo, dešava u organima sisara u stresnoj situaciji? Čulni organi primaju stresno delovanje i putem nerava šalju signal uznemirenosti u hipotalamus – dubinski deo mozga, koji rukovodi svom energetikom organizma.

Koncepcija stresa i u ekologiji

         Hipotalamus, kao odgovor na signal, proizvodi hormon koji pobuđuje hipofizu na proizvodnju adrenokortikotropnih hormona, koji deluju na koru nadbubrežnih žlezda. One tada luče hidrokortizon u krv.                                              1.

         U toku nekoliko sekundi te materije mobilišu svu energiju organizma, uključujući, ako je potrebno, i poslednje rezerve. To može doprineti postizanju „sportskih rezultata“, nezamislivih u spokojnom stanju.

         Koncepcija stresa iz medicine i fiziologije prešla je poslednjih godina u ekologiju. Stručnjaci za zaštitu prirode govore o ekosistemima koji se nalaze u stanju stresa. I mada se mehanizmi kojima cele skupine živih organizama odgovaraju na neko „opterećenje“ u biti razlikuju od opisanih, sama koncepcija stresa pokazala se upotrebljivom i u ekologiji.

         Delovanje stresa očito je na primeru zeca, koji na logi očekuje dolazak lovačkog psa. Ranije se smatralo da zec u zaklonu „spava“ otvorenih očiju. Zapravo, dešava se nešto sasvim suprotno. Kao trkački automobil, čiji motor radi u mestu pre starta, spreman da jurne, tako i srce zeca koji „spava“ u zaklonu radi brzo, goni krv kroz sve mišiće, što omogućuje u svakom trenutku, kada zec ustanovi da su ga otkrili ili su progonioci suviše blizu, da krene u beg iz mesta maksimalnom brzinom.

Samo spoljašnja nepokretnost ugroženog zeca

         Nepokretnost zeca je samo spoljašnja, to je nepokretnost čvrsto stisnute opruge. Brzi beg teško da je štetan za zeca, ali česti i dugi „rad motora u mestu s velikim brojem obrtaja“ nesumnjivo je štetan. Otuda je i shvatljiva potreba mira u lovištu.

          Divljim životinjama je neophodan mir tokom godine, posebno u periodu reprodukcije (kada se pare, leže na jajima, kote, jednom rečju kad odgajaju mlade). S obzirom da se apsolutni mir ne može postići, to je divljači potreban relativan mir, jer se bez njega, bez obzira na dobre ostale osnovne uslove, neće moći uspešno gazdovati lovištem. Divljač se u lovištu tokom života navikne na raznovrsna uznemiravanja, ako ona nisu direktno usmerena protiv nje, kao što je obrada zemljišta i sejanje različitih kultura, izgon stoke  na livade, buka na putevima, stalno prisustvo ljudi u polju gde divljač živi, povremene poplave, paljenje stnjišta leti i u proleće paljenje trave pored puteva i kanala, košenje deteline i jarih žita brzim kosačicama i kombajnima i sl. Zbog svega nabrojano tamo gde je divljač stalno pod stresom i proganjana , ona će vremenom napustiti to stanište i potražiti mirniji kutak. Mir takođe zavisi  i od gustine naseljenosti stanovništva u određenom arealu, u kome živi divljač, broj puteva , intezivnosti obrade zemljišta, pašarenja, sakupljanja puževa i drugih sporednih proizvoda. Mir zavisi i od broja pernatih i dlakavih predatora u lovištu  kao i pasa i mačaka lutalica i stepšena njihove redukcije tokom godine, a posebno u periodu reprodukcije (o čemu je detaljno pisano u jednom od prethodnih brojeva ,,Lorista,,).

         Uostalom, očekujući progonioce, zec se nekada predohranjuje od takvog preopterećenja na taj način što, dok se lovci još nisu približili, pravi nekoliko krugova po polju.

         Uopšte, brzi beg i drugi fizički napori, su važan način za ukidanje stresa, koji životinje primenjuju. Takvu besmislenu aktivnost, ali koja olakšava stres, etolozi nazivaju pomerenom aktivnošću. Tu pojavu je često moguće videti u životinjskom svetu. Na primer, jelen u vreme rike udara rogovima po grmlju, idući prema suparniku. Taj, reklo bi se, nepotreban napor ima duboki biološki smisao.

         Kod divljih životinja koje žive u prirodi smanjena je mogućnost delovanja mnogih stresogenih faktora, ili su one drugog karaktera. Razlog ovome može biti i način života sa dovoljno kretanja, kao i uticaj ishrane i sastava obroka.

         U prirodi stres predstavlja jedan od najvažnijih mehanizama prirodne selekcije i regulacije brojnosti populacije divljih životinja. Ako se kao kriterijum za mogućnost nastanka stresa uzme masa nadbrubrežne žlezde, ustanovljeno je da su individue na nižoj hijerarhijskoj lestvici podložnije stresu nego dominantne životinje.

         Tako na primer, u borbi za ženku stanje stresa priprema organizam mužjaka za taj čin. U duelu sa suparnikom pobeđuje jači i borbrniji mužjak, koji se pari sa ženkom i prenosi na potomstvo poželjne gene.

         Drugi slučaj, koji je sličan predhodnom, ali u kome je mehanizam nastanka stresa indentičan , je priprema organizma za bežanje, to je takođe jedan od načina zaštite i preživljavanja u prirodi.

         Borba među pripadnicima iste vrste služi samo za „rasvetljavanje odnosa“ u suparništvu oko teritorije, mesta u poretku stada ili čopora, bračnog partnera ili hrane. Sukob traje dok slabiji ne pokaže znakove potčinjenosti ili poraza, a ubistva po pravilu nema.

         No, nakupljenu hranu, nervnu i fizičku napetost – stres treba ukinuti, a za to služi pomerena aktivnost, sporedno delovanje, koje kao da nema nikakve veze s datom situacijom.

                                                          Dr Zoran Ristć

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here