Pogledi: VOJNO ILI LOVNO?

696

Piše: Novak Maksimović

Klasično vojno oružje u lovistima je vec uobičajenu folklor

u Srbiji. Kažemo klasično a mislimo na poluautomatske puške

bivše JNA. Ne tako davno,  popularne PAP-ovke i snajperke

M-76 su od strane Države legalizovane za lov… uz obavezne

prepravke. Jednostavno, da li su besparica i ratovi ’90-ih

učinili svoje…ili to postaje manir?

Lorist je svojevremeno pokrenuo medijsku akciju „Izbacimo vojne maskirne uniforme iz lovišta“. Većina lovačkih Udruženja, a bogami i pojedinci, dali su podršku navedenoj akciji. Pomenuta pojava šalje ružnu sliku o lovstvu u Srbiji i to je jasno. Svaki komentar je suvišan. Međutim, veliki broj čitalaca, lovnih radnika i lovaca je otišlo korak dalje i javno komentariše da nam nisu potrebne ni vojne uniforme ni vojno naoružanje, misleći pri tome na poluautomatske puške koje se uz minimalne prepravke /skidanje bajoneta i tromblonskih nastavaka/ mirno „šepure“ po lovištima. Maskirna uniforma, sa PAP-ovkom o ramenu više daje sliku o vojnim manevrima nego da se radi, recimo, o lovu na divlje svinje. Bez pretenzija da Lorist stane ni „za“ ni „protiv“ vojnih poluautomata, želimo da se osvrnemo na ovu pojavu i naglas razmislimo – šta je i gde je realnost po ovom pitanju.

Minula vremena 

Čovek može da se silno nasmeje gledajući pripadnike vojne jedinice jedne bivše južno nemačke kneževine koji u svojim leder špil-hoznama, pelerinicama i šeširićima sa mauzerkama ’98-icama daju počasnu stražu tokom nekog protokolarnog ili ceremonijalnog događaja. Oni, onako lepi i plavi, visoki, rumeni dobro uhranjeni, sa dlakavim nogama prosto mame domaće i strane turiste da besomučno fotografišu počasni stroj u dostojanstvenom stavu mirno. I čuvene italijanske alpske jedinice imaju lovački šešir sa petlovim ili fazanovim repom (zlobnici kažu mrtvom kokoškom) na glavi a najpopularniji pripadnik ovo jedinice je čuveni kapetan Bertoreli iz kultne serije Alo Alo. Zašto su ovi primeri tako upečatljivi ? Zato što kod Bavaraca i Talijana vojne uniforme postadoše lovne odežde a sve u duhu tradicije i dizajna koji je star već tri kalendarska veka. Ali kod nas je drugačije.

 

To svakako odudara od naše sumorne stvarnosti gde vojne uniforme i vojno oružje nikako da ostane u kasarnama već postaju normalnost u lovištima. Sasvim je uobičajeno da se vojno oružje gotovo bez ikakvih dorada vidi u rukama domaćih lovaca, počev od van vremene tandžare ’48-ice, ništa manje popularne papovke/simonovke i na kraju najčuvenije, gotovo mitske i sa oreolom božanstva, snajperske puške M-76. Ima dosta argumenata za odbranu takvog stanja a najjači je da smo napravili kuću na putu. Malo – po malo isto oružje radilo je dva posla, tj. za vikend u lov a radnim danom na službi otadžbini. I na kraju ključni adut… i naši stari su šajkaču uzeli od vojne uniforme i ista je krasila glavu mnogih naših predaka u dobrim i lošim vremenima. Nikako da pobegnemo od doktrine naoružanog naroda. Ako ste pomislili da je to Sovjetsko maslo pogrešili ste. Mnogo je starije i primenjivano je od uspostavljanja moderne države počev od  Obrenovića pa na dalje. Pa i Timočka buna iz 1883. godine, bila je, između ostalog političkog zamešateljstva, protest građanstva protiv oduzimanja vojnog oružja iz ruku naoružanog naroda. A narod je istim oružjem branio zemlju (koncept narodne vojske) prangijao i šenlučio, lovio, rešavao imovinske i druge sporove … dakle vrlo je tanana granica između domaćina, lovca i ratnika bila u tim starim vremenima. A bogami i danas.

Pogledi 

Nego, da se vratimo vremenu sadašnjem. Svakom ozbiljnom lovcu bode oči kad u nekom lovu vidi vojnu pušku pogotovo što su za nama nesrećna i traumatična vremena u kojima smo živeli. Bilo, ne ponovilo se. Što se 48-ice tiče i njenog sređivanja za lovne potrebe u zemlji Srbiji sve je već izmišljeno i topla voda i rupa na saksiji, treba samo volja i nešto para a dobrih majstora ima koji mogu od cepanica napraviti prave violine, da se izrazimo poetično. U ostalom, pomenutu „tandžaru“ je ceo svet stilizovao i prekrstio u lovačko naoružanje. Šta je sa one druge dve vojne puške… papovkom i 76-icom?

Kod njih stvari stoje mnogo, mnogo drugačije. I jedna i druga su solidne i robusne vojne „tandžare“ proverene u najtežim uslovima. Za ono zbog čega su napravljane, a to je uništenje žive sile i materijalno tehničkih dobara, sasvim dobro odrađuju poslove mada savremeni trendovi u toj oblasti potiskuju ovo dve koncepcije kao zastarele. Iste su prihvatljive na smotrama vikend ratnika, na strelištima, na takmičenjima ali za neku lovačku priču to su dve grdobe. Bar bi tako trebalo svakom istinskom lovcu da se čini. Da pogledamo realno? Snajperska puska M-76 je vojna skalamerija skrojena oko vojne koncepcije i namenske municije. Sa obaveznom lovnom municijom, kako zakon i lovačka etika nalažu, imamo neupotrebljiv poluautomat koji je sklon zastojima. Zato i većina korisnika lovi sa vojnim „šiljkanima“ ili posećuje puškare. Ne treba reći šta to znači za bezbednost i pravilan odstrel. Čuvena „papovka“ je hendikepirana sa kalibrom 7.62×39, koji je za sve i ništa. Balistički je prevaziđen za ozbiljan lov, iz razloga što u zavisnosti od divljači koja se lovi…ili je prejak ili je preslab. Da zaključimo. Obe puške nisu ni vizuelno, ni ergonomski, ni funkcionalno prilagođene za lovačke potrebe. Pa zašto su onda u lovištu i uživaju toliku popularnost ? Zbog ponude na crnom tržištu, legalizacije i nabavke /cčtaj kupovine/ za par desetina evra od ratnih veterana. I to nije problem. Problem je što ih ponosni vlasnici nisu prilagodili i stavili u lovačku funkciju i operativnu upotrebu i priveli ih nameni /čast izuzetcima/. Zašto? Upravo zato što im je „nabavna cena“ bila u visini kile jagnjetine i ’litar i litar“ uz nju. I naravno, što je Zakonodavac zažmurio kod legalizacije jer je „crno“ tržište sklanjao sa ulice. Ostalo je učinila besparica ili se naš mentalitet vadi na nju?.

Šta dalje?

Da li to mora tako biti?. Mora… sve dok se promeni svest i pojedinaca i  jedine domaće fabrike a ove godine svedoci smo da stvari idu polako na bolje. I tako treba da se nastavi ako Fabrika misli da se uklopi u svetske trendove. Što bi se reklo… lovcima lovno, militaristima vojno, strelcima streljačko oružje. Nema tu velike mudrosti. Ko nije dovoljno pametan ili je već odveć lenj neka prepiše domaći zadatak od odlikaša kojih ima i na zapadu a i na omiljnom nam istoku, gde je domaći zadatak prerade odavno urađen. Ne verujete? Šta mislite o Barauning Baru, Hekler&Kohu ili Valmetu, koji su sinonim za poluautomat u rukama dobrostojećeg domaćeg lovca (čast izuzecima). Ako se malo pogleda u istoriju, isti su takođe isluženi vojni veterani, koji je pametnom strategijom i doradom fabrike postao kultno ultimativno lovno oružje. Sreća, pa tamo na zapadu nije primenjen domaći recept dorade sa „keca i juga“ gde su nov retrovizor i plastični branik bili dovoljni da se proizvede ,,nov proizvod,, . I poslovično operisane od ukusa, ruske fabrike počinju da modifikuju svoja oružja, neke više-neke manje uspešno, tako da se na tržištu danas pojavljuje  poprilično zanimljivih poluautomata koji pored funkcionalnosti imaju i solidan lovni dizajn. Tako je tržište dobilo brendove Molota, Vepra, Pionira, Saige… a sve rade na istim sistemima kao nas PAP ili M-76

Šta bi nama falilo da se „prepiše“ neki od tih radova a ne da se na na 76-ici menja retrovizor, naročito što je to već pokušano u domaćoj fabrici i tržište za takav proizvod postoji. I zašto ga ne iskoristiti? Ima nas različitih pod kapom nebeskom i za sve ima mesta i od svakog se može uzeti „kinta“ jer to bi trebao biti moto nove poslovne politike. Još kad bi zakon omogućio da se da -caru carevo a bogu božije- tj da se toliko hvaljena Evropa i njeni standardi primene u domaćim uslovima. Do tada ostaje da se vidi da li će papovka i M76 pored retrovizora i plastičnog branika dobiti i hromiran auspuh tj. neku drugu đinđuvu… jer kako stvari stoje od ozbiljnog koncepta domaćeg lovnog poluautomata u bližoj budućnosti nema ’leba!

Za JNA poluautomate koji su već u lovištima jedino ostaje da apelujemo na vlasnike da ih u domaćoj režiji privedu nameni i podare im makar lovački izgled. Svi će biti sretnji, i vlasnici i okruženje. To će da košta, ali se uvek plati, jal na mostu jal na ćupriji

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here