Piše: Nikola Ivković
Lov na divokozu je od vajkada bio specifičan lov
koji prosečnom lovcu nije na dohvat ruke.
Samim tim nije slučajno što će ,,divlja koza” ostati jedan
od najvećih evropskih lovačkih trofeja.
Zašto je divokoza veliki trofej…
Da li se iko ikada zapitao zašto u većini zooloških vrtova nema ni jedne divokoze? Na to pitanje najbolji odgovor može da nam da direktor našeg zoološkog vrta Vuk Bojović: ,,Veoma se teško pripitomljava, pogotovu srednjodobne i starije jedinke. Jare možda i može da se pripitomi, dok je sa srednjodobnom kozom to gotovo nemoguće. Teško se privikava na ograđeni prostor, zahteva posebne uslove a može da se desi da odbija hranu i vodu i na kraju u velikom broju slučajeva ugine’’. Da, čudna vrsta. Prilikom jednog lova u Makedoniji lovočuvari su mi pokazali hranilište koje su sami napravili i izbacili hranu. Suvu detelinu ni jedna koza nije pipnula godinu dana iako je zima bila izuzetno jaka. Pa čak, ako mi dozvolite da napravim takvo poređenje, sećam se, dok je moj deda držao domaće koze, nisu htele da jedu jabuke koje sam pre toga zagrizao. To mi je bilo neverovatno, ali eto, posle toliko godina sam se uverio da su i njihovi dalji preci vrlo gadljivi na hranu koju je pripremila ljudska ruka.
Pored toga, živi na nepristupačnim prostorima i nema je u tolikom broju koliko i ostalih evropskih papkara. Naravno ovde ne mislim na one srećnike lovce koji žive u Alpima, gde popularnog “gamsa” love kao mi srndaća. U ostalim lovištima je komercijalizovana 100%. Samo odstrel osrednje koze ili jarca od nekih 80-ak poena u proseku košta 800 evra, plus organizacija koja nije ni malo jeftina. Uzimajući u obzir sve gore pomenuto, dolazimo do zaključka da je divokoza možda i najcenjenija evropska lovna divljač.
Gde i kako…
U svojoj lovačkoj karijeri sam imao tu sreću da što kao lovac, što kao pratilac prođem kroz dosta evropskih lovišta na divokoze. Svako podneblje ima neke svoje zakonitosti. Doživeo sam da vidim da se u Austriji koza može loviti sa čeke na solištu a u Sloveniji je sasvim normalno u pristupačnijim terenima loviti iz kola, klasično pucanje sa prozora. U Rumuniji su trofeji najveći jer je karpatska podvrsta po težini veća od balkanske i alpske ali nećete doživeti da, kao u Makedoniji, za jedan dan vidite preko 60 grla. U Rumuniji se lov na divokozu može opisati kao šumski lov. U lovištu Targa Žu u kojem sam bio, udaljenom 100 km od Kladova, najveći vrh je 1.600 metara nadmorske visine, a poznato je da je u toj zoni još prisutna vegetacija. Za ceo dan hoda uspeh je ako vidite 5-6 grla. Na takvom terenu ni distance za pucanje nisu velike, prosek 150 metara.
Mnogo toga zavisi i od godišnjeg doba. Leti je mnogo lakše jer možete kolima preći pola puta do mesta gde će Vam se pružiti prva prilika da pucate. U Makedoniji leti se obično praktikuje takav lov gde se popnete kolima do najveće moguće tačke i onda krenete nizbrdo. Tako možete da pešačite ceo dan, a da se pritom i ne umorite mnogo. U to doba divokoze su obično na ispaši na visoravnima preko 1.800 metara nadmorske visine gde nema vegetacije. Samim tim se podrazumeva i pucanje na veće distance. Prilikom prikradanja uvek se treba truditi da se približite nekom kamenu ili izbočini sa koje možete da pucate. Bilo je i takvih slučajeva, dođemo na nekih 200 metara od koze a lovac ne može da se namesti. Nešto ga bode, kriv mu kamen itd. Naravno, divokoza ode i kreće nervoza… Najdalji odstrel kome sam prisustvovao je bio na 365 metara, mereno daljinometrom, a najkraći je bio moj na 50 metara. Do ove veće distance Vas koza odprilike i pušta, jer vidi odlično i kao da procenjuje da još niste u opasnoj zoni po nju. Jednom sam prilikom u Makedoniji posmatrao čopor vukova kako se igraju dok ih krdo koza posmatra sa nekih 250 metara, ne pomerajući se. Niti vukovi pokušavaju da ih napadnu, niti se one nešto sekiraju što su im ovi u blizini. Jedino sam se ja sekirao, jer sam bio udaljen 700 metara od mesta događanja.
Zimi je već druga priča, peške se mora od početka, jedno dva do tri sata napornog hoda ,,pod ručnom’’ dok ne dođete u zonu pucanja. U to doba, recimo ,,novembar’’, sneg je veliki i koze se obično spuštaju niže u stene ili u predele pod šumom. Tada im se lakše im se prilazi i distanca za pucanje je obično klasična, 100-200 metara. Ne mogu da zaboravim jednog Španca koji je prvi dan odstrelio dva jarca. Drugi dan je odlučio da nastavi lov ali pod uslovom da koza ili jarac budu veće trofejne vrednosti od 100 CIC poena. Kako je takvih u svakom lovištu jedva nekih 10% ukupne populacije vodili smo ga celi dan. Videli smo preko 100, grla a jednom krdu smo neopaženo prišli čak na 40 metara i snimali ih kamerom.
Tabu tema: oružje i municija…
Ulaskom u 21. vek život nam je postao lakši. Dostupan nam je internet na mobilnom telefonu, vidimo onoga sa kim pričamo putem skajpa, itd… Sećam se perioda iz srednje škole kada nam je profesor iz pomorske navigacije pokazao prvi GPS uređaj. Menjao je poziciju na svakih 15-ak metara, malo je reći da smo bili šokirani. Kada sam ga pitao pa zašto smo mi džabe učili sve ove godine merenje pozicije sa logaritamskim tablicama, sekstantima i kompasima, odgovorio mi je: ,,Pa za GPS ne treba ići u školu četiri godine sinko, ovako ćeš nešto i da naučiš’’!
Ni lovna industrija nije ostala po strani. Danas imamo optičke nišane sa turetima za pucanje na veće distance, daljinomere, noćne dvoglede i optike više ne znam ni ja koje plus /+/ generacije, evo od skoro čak i dvoglede sa daljinomerom koji mere putanju kosog hica. O kalibrima i da ne pričamo, samo amerikanci svake godine izbace desetak novih…! Sve brži od bržeg, samo da na zadnjoj koloni u katalogu bude što manji minus, tj. pad. Da je to nepotrebno može da kaže samo onaj koji to ne može da plati, da ovog puta izostavim priče o etici. Ali šta da rade oni koji ne mogu ili neće da nabave tehnološka dostignuća 21. veka. Odgovor je da su i pre ,,revolucije’’ rogovi divokoza visili na zidu! Samo, treba se dobro upoznati sa svojim oružjem i trenirati. Pucati na 100, 200, 300 metara u metu, izračunati koliko klikova je od 100 do 300 metara, ili koliko dići pušku. Za izračunavanje daljine setiti se kurseva iz vojske i izračunavanja daljine pomoću pomoćnih repera. Stare končanice nam tu mogućnost daju u upustvu, koliki je srndać u optici na 100, 200 ili 300 metara itd. Po mom iskustvu tu se upravo i prave najveće greške. Mnogi od nas su što zbog neznanja, što zbog straha od daljine u stanju da potcenjuju svoje oružje. Meni se to lično desilo. Jedno je sigurno, distance pucanja od 100 do 230 metara ne zahtevaju neku veliku korekciju prilikom pucanja sa srednjim kalibrima upucanim na plus 4cm. na 100 metara. Pritom treba voditi računa o nadmorskoj visini na kojoj se lovi. Na preko 2.000 metara nadmorske visine vazduh je ređi i samim tim otpor zrna pri letu manji. Nije isključeno da na kritičnim distancama dođe do prebačaja par santimetara. U pitanju je ono klasično pucanje iz straha od daljine, iznad kičme… Od svih odstrela kojima sam prisustvovao, prosek je bio 150 do 200 metara, tako da nemate razloga za brigu.
Malo i o municiji. Divokoza je tvrda divljač na metak, pogotovo ako pričamo o lošim pogocima. Moja preporuka su ekspanzivna i meka zrna koja prave velika oštećenja na tkivu. Treba eliminisati i najmanju mogoćnost da Vam posle pogotka divljač krene i eventualno završi na dnu neke klisure. Tada Vam jedino mogu pomoći alpinisti i gorska služba spasavanja, pod uslovom da pri padu divljač nije oštetila rogove, što njie redak slučaj.
Profil lovaca
Pored samog lova na divokoze, kao pratiocu mi je zanimljiv bio i profil lovaca koje sam vodio u lov. Začudila me je velika popularnost lova na divokoze među američkim lovcima. Ponudim im ja i jelene, veprove, srndaće, medvede, ma samo me bledo gledaju. Cena im nije toliko bitna, iako je paprena. Zanimljiva stvar sa kojom sam se tada prvi put sreo je da je kod njih jedino bitno dovesti ih u zonu pucanja do 300 metara, nebitno o kakvom se trofeju radi. Ako ne puca ili promaši… pare im se ne vraćaju. Ako nema snage da se popne, opet njegov problem. Jedan stariji lovac je čak ponudio meni pušku da pucam umesto njega?! Ja budala odbio ne znajući za vic… Uglavnom su amerikanci dobro pripremljeni za tu vrstu lova. Prolaze kroz visinske pripreme a sa sobom nose svu prateću opremu. Dvogledi sa daljinomerima su gotovo neizbežni. Puške sa “bull barel” cevima, nogice za pušku, laminatni ili plastični kundaci otporni na sve vremenske uslove, obarače podešene na ,,dva’’ grama, optike sa turetima, maskirna odela itd. Kalibri uglavnom .270 Wsm, .300 Wsm i slično. Samo je jedan od njih 50-ak, koliko sam ih vodio, imao za naše podneblje normalan .270 Win. Vidi se da ne poznaju dovoljno samu divljač i pucaju sve redom što im se ponudi. Vrlo su prijatni, društveni i zahvalani. Godinu dana posle lova umeju da šalju poruke zahvalnosti, da ne pričam o bakšišu. Uglavnom su u pitanju bili kauboji iz Teksasa i okolnih konfederativnih država. Najsmešnije od svega je kada za sat vremena lova odstrele kozu na nekih 150 metara i shvate da je lov gotov. Pogledamo se i obično usledi pitanje: ,,This is it, a?!’’, ,,Yes, this is it’’: odgovorim. Primetio sam da je za njih bitnije sa koje su distance pucali nego sam trofej. Valjda hoće da opravdaju oružje.
Onda dolaze sledbenici Geringove škole. Uparađeni kao za October fest, Kettnerov katalog ima siromašniju ponudu leder hozni i đinđuva. Bolje znaju lokalne prilike od lovočuvara, porađaju se na dvogledu… Uglavnom i pre nego što odstrele znaju koliko je stara, da li je bila jalova ili ne, koliko je puta taj jarac pario itd. A na kraju se dešavalo da odstrele kozu umesto jarca… Naravno malo šale na njihov račun nije na odmet, ali moram priznati da su najbolji poznavaoci lova na ovu vrstu divljači. Pa kako i ne bi bili kad im koze žive iza kuće! Ajde da pomenemo i oružje, uglavom našarana švapska škola u kalibrima 6,5×68, 8×68 ili već tradicionalnom “nemačkom” .300 Win Mag! Da ne pominjem širom planete poznate optike.
Ovi gore pomenuti uglavnom dolaze na po jednu kozu, dok se ne najave naslednici Franciska Pizara i ostalih konkvistadora. Naravno da stanovnici zemlje u kojoj se još javno kolju bikovi i pucaju živi golubovi ne dolaze na jednu…. pa ipak je to malo krvi. Dve, tri ili četiri koze minimalno… Odlični su, mnogo ih volim kao lovce! Uvek se tu nađe i po neki kome je to prva koza a onda sledi krvavo krštenje – nabijanje glave u utrobu, crtanje krsta od krvi odstreljene divljači na grudima i licu, na kraju sledi obavezna večera pripremljena od mesa tek odstreljene divljači. Možda će nekome to izgledati gadno, ali takva su pravila. I mi imamo neka naša pravila lovačkog krštenja. Što se oružja tiče, svi do jednog imaju Blasere i Sauere u kalibru 7 Rem Mag, sa germanskim optikama.
Lov je lov…
Na kraju da pomenem i meni najdraže lovce, ,,domaće izdajnike’’. Mislim na nase lovce na privremenom radu u rasejanju. Možda i najdraži lov koji sam imao do sada kao vodič je lov sa mojim prijateljem Mišom Kostićem, lovcem iz Australije. Nije poneo pušku jer je transver dosta komplikovan, ali nema veze, poneo sam ja M98 u zaboravljenom kalibru 7×57, koji po ‘katalogu’ više ništa ne može da odstreli. A tek Zeiss optika 6×42 iz vremena Willia Branta… Nije nas baš htelo vreme. Magla, kiša, sneg pa sunce, zdrav čovek da se šlogira! U jednom trenutku penjući se uz planinu Karadžicu blizu Makedonskog Broda, kaže meni Miša da više ne može da se penje: ,,Ako je suđeno sine da umrem i ne odstrelim kozu, šta da radim…’’ Predložim ja njemu da sednemo i malo nešto meznemo, čisto da sačekamo da prođe magla. Naravno, poneo sam za svaki slučaj ,,parstinijestak’’ flaša Kratošije. Taj mezetluk je trajao nekih tri sata, na 2.000 metara nadmorske visine. Umalo ne počnu pesma! Verovali ili ne, magla se tokom celog tog dana prvi put spustila na nekih tri minuta, dunu neki vetar sa vrha. Ceo dan ništa nismo videli i u tih tri minuta pojavi se kao spomenik na nekih 250 metara jarac, cirka 100 CIC poena. Nema Miša gde da nasloni pušku, tako da sam ja morao da izigravam stenu na koju će da se nasloni… Hoće biti, neće biti… U tem puče puška! Pade jarac! Verujte mi da sam u tom trenutku bio srećniji nego kada sam odstrelio svoju prvu kozu! Nikad je lakše nisam spustio niz planinu.
Da ne dužim, sve gore prepričano navodi na jedno, lov na divokozu je jedan od najlepših lovova koji sebi možete da pružite! Probajte barem jednom jer ovaj lov će Vam zasigurno ostati u dubokom sećanju, što zbog lepote prirode, što zbog divokoze i ljudi kojima ćete biti okruženi!
pise …Nikola Ivković
