MARTTINI NOŽEVI

705

Na više načina se može spričati pricu o nožu

Neki zbore da je važno iz kakvog miljea potiče.

Svi se slažu da ako neka oštrica dolazi iz Finske …

pre svega je funkcionalna i upotrebljiva. A kako to Finci rade,

čitajte u nastavku.

     Kad prođete onu fabriku do koje se stiže preko sedam mora i preko sedam gora a o kojoj smo pisali u prošlem broju Lorista  i jos odvojite još neki dan za putovanje malo severoistočnije, stićićete do Finske. Zemlja sa najviše jezera na svetu  i sa dve trećine tla pod šumama. Postojbina je Janea Marttinija iz mesta Rovaniemi koji je počeo sa proizvodnjom noževa još od 30-ih godina prošlog veka. Pomenuti religiozni, vredni i uporni a svršeni kovački šegrt, kalfa i  na kraju majstor, u dalekoj zabiti, stvorio je porodičnu manufakturu koja i posle 80 godina pravi noževe odličnog kvaliteta u svetskim razmerama. Finci kao i svi drugi skandinavski narodi svoju egzistenciju potpuno su podredili okruženju u kojem žive. Šta više, zbog samo 7% obradivih površina u državi od oko 338 000 km2 (jedna ipo bivša SFRJ) prinuđeni su da budu lovačko, ribolovačko-sakupljačko stočarsko i tek na kraju zemljodelačko društvo. Naravno da je industrija promenila takvo stanje stvari ali su ostali jaki koreni ovakvog načina života. I danas 5.3 miliona Finaca ne odriče se tradicije i vrednosti življenja u skladu sa prirodnim okruženje a sastavni deo cele priče su kvalitetna sečiva među kojima Marttinijevi noževi sa 40 miliona proizvedenih primeraka zauzimaju vrlo značajno mesto. Za one koji malo slabije poznaju istoriju sve do 4 januara 1918-e godine Finska i Finci su deo velike carske Rusije a onda su se oslobodili zagrljaja naše velike uzdanice. Sa majčicom Rusijom, mada se tada zvaše SSSR ponovo su se tukli 1940. i dobrano komunistima natrljaše uši pa od tada žive i rade mirno i skromno u državi gde vlada red, rad i disciplina.

Nikuda bez noža

     Unekadašnjoj nam bivšoj zemlji a i ovoj sadašnjoj pa i šire, ne retko će te sresti čobana u planini da na leđima nema karabinče il’ bar sačmaru da zaštite blago od neljudi i zveri. Oni koji nemaju za bolje zadenuli su sekirče ono malo ljuto od kilče na kratkoj držalji ( eno Blaže Grkovića žive glave a mečka se upokoji). Što se Finaca tiče (i oni su čobani al’ im se ovce zovu irvasi) tamo kod njih isto ima svakojakog zverinja i bez dobrog noža se ne ide ni ’gde car odi peške’. Takvo stanje stvari je od kada je sveta i veka a nije se ni malo promenilo današnjih dana. Ko je lud da po tajgi, tundri i polarnom krugu u mrakači polarne noći tumara bez sečiva baš i nije u vinklu, što govoriše naši stari i mudri oci i dedovi. A njihovi oci i dedovi ostaviše im u amanet dve vrste tradicionalnih sečiva koje Marttini već dugo proizvodi.

     Još od 30-ih prošlog veka fabrika je startovala proizvodnju  tradicionalnog sečiva pod imenom Ris. Isto sečivo dobilo je i nagradu na sajmu koju godinu kasnije a osobenost noža je određena blaga savijenost sečiva pa je njime moguće podizati čajnike (i ostalo posuđe) sa logorske vatre. Na prvi pogled to je ,,običan,, nož u kožnoj dubokoj kaniji, koji ne oduzima dah sa rukohvatom od domaće breze, metalnom karikom na spoju drške i oštrice i sečovom osrednje debljine, širinne i dužine. Ništa posebno sem vekovne tradcije poznavanja tajni vatre, šume i prirode utkanih u geometriju noža. Svoju vrednost upotrebe u svim prilikama Ris dokazuje time što već 80 godina odoleva svim izazovima i konkurenciji. Izrađuje se u dužinama  sečiva od 9-13 centimetara sa kojima pokrivaju sve starosne i polne dobi. U Finskoj se noževi običajno nose i o pojasu dece i odraslih u svečanim prilikama i proslavama uz odgovarajuće nošnje, bez da se na kraju svečanosti ’brise’ povade i načne-bocne komšija, što je kod nas takođe običajno nošenje. Narod Saami (Laponci) i njihov nož Lapp smo već pominjali kod Helea a sličan (skoro identičan) radi i Marttini u nekoliko varijacija dužine sečiva. Najduži Lapp sa sečivom od 45 cm i ukupnom dužinom od 56cm pre je ukrasno kolekcionarski primerak nego ozbiljno upotrebljiva radna alatka.

     Namena laponskog noža je univerzalna od sečenja smrznutog mesa, zahtevnih sečenja, kopanja, nošenja stalno ,,uzase,, u lovu,ribolovu, čuvanju irvasa … do finih rezbarija u kostima,rogovima i zubima. Za neverovati kakva umetnička dela vešte ruke imalaca u dokonim trenucima polarnih noći (ako snajka nije voljna) mogu da izrezbare od prirodnih materijala iz okruženja, tradicionalnim Lapp sečivom kao jedinom altkom. Ko ga je držao u rukama zna da to nije baš filingranska alatka pa otuda i začuđuje velika upotrebljivost istog kao finog dleta. U finskim kućama i nastambama je dosta svakodnevnih predmeta kojima je teško odrediti da li imaju veću upotrebnu ili umetničku vrednost pored nesumnjive sentimentalne vrednosti sopstvenog kreativnog rada.  Manji ,,Laponci,, sa ,,inox,, sečivom od 11 do 16 centimetara, brezovim drškama i popularnim dubokim kanijama toliko su u upotrebi u tamošnjoj populaciji da retko ko ne poseduje ovaj nož makar i u kutiji za alat. O lovcima ribolovcima i ostaloj ,,out dor,, populaciji ne treba posebno trošiti reči. Tome doprinosi i firmina cenovna politika ,,pristojnih cena,, i opšte društveno blagostanje skandinavskih zemalja. Takođe, Marttinijev ,,Laponac i Ris,,  prisutni su u ponudi naših specijalizovanih trgovina a mogu se videti i za pojasom domaćih lovaca. Ne želeći da osporimo kvalitet Marttini noževa naglašavamo da budući imaoci dobro prouče ponudu Marttinija i svoje navike, od oblačenja,izbora otužija i vrste lova u kojem će nositi takav nož da ne bi kalemili srpske modne detalje, miteleuropske šeširiće i jegerhose,moderna oružija sajber dizajna sa puno sintetike uz finska sečiva.  Jer što je mnogo, mnogo je !!

Čelici sečiva u ponudi

      U teškim eksploatacionim uslovima prolaze samo proverene vrednosti. Tu ne sme biti puno eksperimentisanja ni iznenađenja. Polarni krug, tundra i tajga ne trpe mekane materijale i mekane ljude. Naprotiv, traže solidnost, čvrstoću, lako održavanje i dugovečnost. Vođeni takvim konceptom u Marttniju su se opredelili za tri vrste čelika u paleti svojih sečiva. Doduše naprave i poneki izlet u ,,Damask,, čelike ali samo u slučaju obletnica, svečanih serija i kolekcionarskih primeraka. Ugljenični čelik sa visokim procentom ugljenika i dalje je uz sve svoje ,,mane,, tradicionalna oštrica koja svojstva i kvalitete iskazuje u svakodnevnoj upotrebi. Uz malo nege, dobra elastčnost i žilavost karbonske oštrice odgovoriće na sve postavljene zadatke a oštrenje je lako izvodljivo i u poljskim uslovima. Zato Marttini značajan deo svoje kolekcije bazira na ugljeničnim oštricama. Slaborđajući visoko legirani čelik sa 13% hroma u leguri okaljen na 53-54 Rokvela standardna je varijanta nerđajućeg čelika (ili kako vole da ga zovedu ,,inox,,). U ponudi  mogu se dobiti na svim modelima a naročito onim savremenim gde je na sečivo klasične geometrije nasađena sintetička drška. Kod ove kategorije noževa skandinavac je dobio i branik/štitnik kažiprsta protiv proklizavanja i eventualnog povređivanja. Iako nije baš u duhu tradicije kompromisno je rešenje za korisnike koji sumnjičavo vrte glavom kad ugledaju noževe gde drška odmah prelazi u sečivo bez branika. Proizvođač za njegovo oštrenje preporučuje dijamatske oštrače mada se oštrenje može odraditi i na klasičan način. Karboninoks T508 je marketinško ime čelika za kojeg proizvođač tvrdi da u sebi objedinjuje najbolja svojstva ugljeničnih i slaborđajućih čelika. Sadrži 0.5 % ugljenika i 8% hroma vazdušno je okaljiv na 56-57 Hrc-a. Jako dobro se oštri i polira, solidno drži oštricu a od nege traži čišćenje i brisanje posle upotrebe što je elementarna higijena noža.

A Deda Mraz?

      Nismo najpopularnijeg dedicu zaboravili. Jer je i on Finac tj. Laponac i gotovo smo sigurni da za pojasom nosi Marttiniju čakiju kad iz polarnog kruga krene s’irvasima i Rudolfom crvenim nosićem na čelu zaprege da deci raznosi poklone. Šalu na stranu, Martinijevi tradicionalni noževi su jedni od najprepoznatljivijih poklona i suvenira koje stranci i silni turisti kupuju i donose iz Finske. Kroz ove oštrice širom sveta se šalje poruka o duhovnosti jedne kulture koja je opstala u izuzetno teškom okruženju a svojim radom i skromnošći mnogo toga postigla. Odatle ne čudi i postajanje posebne serije ovih noževa gde su na standardnim sečivima odrađeni izuzetno dizajnirani detalji glava životinja u bronzi, rogu i plemenitom drvetu čime nož postaje svojevrstan zapis u vremenu o stanja duha i vrednostima jednog naroda. Ko bi rekao da čitava filozofija i tradicija može se sagledati u alatki poput noža.

     Mi i Finci baš i nemamo bitnih dodirnih tačaka sem u tradicionalnim usmenim predanjima. Celokupno Finsko narodno predanje živelo je kao usmeno stvaralaštvo sve do 1835. godine kada je jedan lečnik sistematizovao, zapisao i objavio u knjizi Kalevale. Odprilike u isto vreme je Vuk nešto slično radio sa našim usmenim predanjem i jezikom. Pošto odosmo daleko a ako smo vas zaintersovali za ove noževe posetite njihov sajt www.marttiini.fi možda ćete baš tu pronaći nož kakav ste želeli i još neku sličnost izmedju nas i finih Finaca. A kod nas se mogu pronaći u Novosadskoj firmi ’Super Tane’ koji je ujedno i njihov uvoznik. Pogledajte u svakom slučaju…

Novak Maksimović

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here