Lovački glasnik iz 1931 godine: LOV I ŽIVCI, DA LI SE DANAS NEŠTO PROMENILO?

1220

Pri pucanju i lovljenju uopšte, nervi igraju važ­nu ulogu.

Najpoznatija posledica istrošenih živaca je tzv. „lovačka groznica“, koja hvata poglavito mla­đe, pasionirane lovce, iz bojazni da ne bi promašili cilj, pa zatim bili još i ismejani od drugova. No, ni­su oni sami izloženi ovoj čudnoj bolesti. Ona hvata i stare lovce u trenucima kada im se pruža prilika da upucaju kakvu redu ili naročito jaku i vrednosnu divljač. Osetljive osobe hvata lovačka groznica često u takvom stepenu da se stanu tresti i škrgutati zubima, te onda i pucanj, dabome, pro­maši svoj cilj.

Uopšte se može reći da lovačka groznica hva­ta tim češće, što je dotični lovac upucao manje div­ljači, i što mu se dotična divljač čini vrednosnijom i poželjnijom.

Najzad, i ma kakav iskusan i oprobani lovac nije baš potpuno lišen te lovačke groznice. Izgleda da za nju ne znaju samo oni naročito flegmatičan i bezosjećajni ljudi.

Često, suzbijanje groznice biće omogućeno uspešno tako ako predočimo sebi celu komiku, šaljivost situacije u kojoj se nalazimo: do zuba nao­ružani Čovek, „homo sapiens“ zbunjuje se i dolazi tako izvan sebe pred jednom nevinom životinjom – recimo pred jednom srnom koja mirno pase na livadi – da većinom gubi moć i nad okom svojim i nad svojom „pouzdanom“ lovačkom rukom.

No, živci i na drugi način deluju na sposob­nost lovčevu. I najbolji lovac ima pokatkad svoj „rđav dan“, koji ga čini takoreći „blesanom“. I ne­jasno mu je kako to posle svakog pucnja zec trči dalje kao besan, a „pogođene“ ptice odleću u ne­povrat. U takvim prilikama, lovac redovno nije u izvesnosti o svome postupku: Često, divljač je u trenutku pucnja čak posve nestala za njega. To se dešava sasvim prosto zato što on, neopaženo i nenamerno, u trenutku pucnja zatovori oko. Lovac se plaši paljbe, i to ponajviše da ni sam ne zna. U naše današnje doba nervoze, to plasenje od vatre je veoma rašireno zlo – rezultat neizvesnoga živča­nog refleksa. Razne brige, na pr. poslovni jed, uz­buđenja svih vrsta, učine prirodu strašljivom, čo­vek od svačega preza, trza se. Živci živo reaguju na utiske iz spoljnjeg sveta.

Ima još i drugih pogrešaka koje kod lovaca izazivaju živci. U trenutku kad odapinjemo pušku, često se, usled nervoznog grča, menja pravac. Sre­ćom, ovo se dešava ređe kod ciljanja na živu div­ljač nego na strelištu.

Uopšte se može reći da i nema lovca koji bi bio lišen svih ovih grešaka izazvanih živcima. Naj­bolje sredstvo za pomoć je ovde: po mogućstvu, svoj živčani sistem održavati u zdravom stanju. Dabome, to je lakše reći nego učiniti. Nervni si­stem podložan je našoj volji samo vrlo uslovno. Današnje doba stavlja na naše živce velike zahteve, oni se troše hteli mi ne hteli, i vrlo bi se retko mogao naći čovek koji svoj život može podesiti ta­ko idealno da mu živci budu potpuno smireni i očuvani. A najzad, ne zaboravimo i to, da se mno­gi već i rađaju sa slabim živcima i dispozicijom za nervoznost, pa tu onda ni najbolje čuvanje ne po­maže mnogo.

Lovački glasnik“ april 1931

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here