Bio sam ljubomoran na mog lovačkog psa

268

Piše: Dipl. Ing Zoran Đorđević

Bilo je to pre desetak godina kada se oštenila moja engleska setereka Flora. Odlučili smo da od nje ostavimo jedinog malog lepotana, oranž belog setera, koji je dobio ime Reks Akuila ili u prevodu – Kralj orlova.

Izvođen je od malih nogu redovno u lovište na treninge sa majkom Florom i ujakom Primusom. Sa navršenih 7-8 meseci nije više za njima zaostajao, a sa 9 meseci ih je oboje prevazišao u brzini. Prosto se poigravao na terenu sa majkom i ujakom, iskusnim lovcima u pretraživanju terena. Puštao ih je da krenu u pretragu lovišta, pa ih je onda sa velike udaljenosti prestizao, obilazio naširoko, i tako sa duplo veće udaljenosti redovno je uspevao ponovo da prestigne učitelje, i da pre njih stigne do mene. Izrastao je u psa natprosečne lepote, a u isto vreme posedovao je takmičarsko- trajlerske sposobnosti, što je prava rekost kod lovnih setera.

Reks je bio pas za kojim se prašina dizala u trku, a u isto vreme poslušan i vodljiv. U trenu je reagovao na pištaljku i svaku drugu komandu, kada je trebalo da promeni pravac kretanja ili da se vrati. Jednostavno je bio čudo od psa u najpozitivnijem smislu te reči. U lovu predstavljao je za mene jedinstveno moćno tajno oružje. Mnogi lovci su primetili njegove vanserijske sposobnosti, pa sam dobijao više ozbiljnih ponuda da ga prodam. Po tom pitanju nisam imao ni najmanju dilemu. Jedan prijatelj mi je celo prepodne nudio za Reksa novac i svakoga sata je povećavao cifru, da bi mi na kraju ponudio automobil Citroen C4, star 3 godine, ali Reks nije bio za prodaju. A da je moja supruga čula za to, dala bi Reksa i mene zajedno sa njim pride – gratis.  Ona je volela Primusa zato što je bio dobar čuvar kuće. Floru i Reksa nije simpatisala zato što su joj kopali po bašti, izgrizli cveće, kabl za kosačicu, crevo za zalivanje bašte… Reks se posebno zamerio gazdarici još kad je bio mali jer joj  je izgrizao nove skupe italijanske cipele.

I taman kada sam se osećao prezadovljno i presrećno što imam lovačkog psa iz snova, on se kao za inat izneneda teško razboleo. Počeo je često da povraća hranu. Odveo sam ga kod veterinara koji ga je kratko pregledao i dao mu Ranisan. Međutim, poboljšanje je bilo prividno i kratkotrajno. Zbog toga sam ga odveo kod drugog vetrinara koji mu je prepisao antibiotike, i kad sam pomislio da je napokon živnuo, povratio je hranu i legao u kućicu sa istom onom prepoznatljivom bolnom glimasom.

Pitao sam poznanike, kinologe i veterinare za savet, šta da radim da bi ga izlečio, jer je on vidno iz dana u dan propadao. Tako sam dobio predlog od lovačkog kolege, uzgajivača setera, da ga vodim u jednu privatnu kliniku za pse u Beograd. Odmah sam to uradio. Platio sam skupo preglede i snimanje, i na kraju ponovo nije bilo napretka u lečenju.

Prošlo je više od mesec dana od kako se razboleo i od kako nismo izlazili od veterinara, a napretka nije bilo, čak naprotiv, Reksu bilo sve lošije. Cvilio je, gledajući u prozor gde spavam i tražeći pomoć od prijatelja. Izlazio sam često na terasu da pogledam kako mu je. Nije bilo dileme da želim da mu pomognem, ali nisam više znao kako i gde?  Pa, valjda nas je Bog pogledao u želji da spasem mog lovačkog miljenika.

Uzeo sam telefon i preko vikenda, na Uskrs, pozvao iskusnog mitrovačkog veterinara g. Milenka Perića i zamolio ga da pomogne Reksu. Shvatio je ozbiljnost moje molbe, prekinuo je sve svoje privatne obaveze i odmah je došao u ordinaciju. Prilikom pregleda uverio se da je bolest kod Reksa ozbiljna i da prevazilazi okvire obične vetrinarske prakse, pa ga je uputio na specijalistički pregled na Veterinarski fakultet u Beogradu, kod njegovih profesora.  Prema dr Milenku i danas osećam zahvalnost što je prekinuo svoje privatne obaveze da spase mog bolesnog psa. Na kraju nije hteo da napalati pregled i pored toga što sam ja na tome insistirao, pretpostavljam zato što je video koliko mi je stalo da mu nađem leka. U svakom slučaju, ostao sam mu dužnik, jer se takva vrsta predusretljivisti ne može meriti novcem, zato što se pre svega pokazao da je veliki čovek, stručnjak, humanista. On je, u stvari, svojom posvećenošću poslu, doprineo vasksnuću Reksa, odnosno da pas napokon, posle mesec dana bolovanja od tajanstvene bolesti, krene u pravcu izlečenja, i stoga mu želim sve najbolje od Boga.

Već prvog radnog dana našao sam se u dvorištu Vetrinarskog fakulteta po preporuci, rano ujutru, u prijemnoj specijalističkoj ambulanti za pse. Tamo je bilo uobičajeno, kao i svaki dan, velika gužva sa stotinak pacijenata, počevši od najmanjih kućnih do krupnih odbrambenih, agresivnih i opasnih pasa… U ambulati sa Reksom se našao šarplaninac, vučjak, rotvajler, terijer, pudlica…  Falila je smo anakonda, pa da se svi likovi iz pakla sastave na jednom mestu. Iskreno se nisam plašio za sebe koliko za devojčice vodiče i njihove nežne pse, a i za bezbednost obolelog i iscrpljenog Reksa. Imao sam osećaj kao da u toj maloj čekaonici sa Reksom prelazim provaliju na tankoj žici. Lebdeo je strah u vazduhu, svi su se pribojavali nečije male nepažnje od koje bi se u trenu napravio haos i situacija bez kontrole.

Ali nekako, na moje opšte iznenađenje, ni danas mi nije jasno kako su mladi veterinari asistenti omađijali te velike agresivne četvoronošce. Pregledi su prošli u savršenom redu, bez najmanjeg incidenta. Reksa i ostale opasne pacijente su rasporedili po prirodi bolesti i izvadili krv i mokraću za analizu, izvršili 4-5 puta snimanje želuca rentgenom i ultrazvukom…

Tad mi se nešto desilo, što u životu nisam mogao ni da sanjam, a to je da se u meni pojavio neki  oblik zavisti i ljubomore na moga psa, kada je bio u pitanju njegov tretman u lečenju na Veterinarskom fakultetu u Beogradu.

Prema njemu su se tako nežno i plemenito ponašali mladi vetrinari i profesori da sam tom prilikom prvi put video i saznao „Šta je lekarska etika u pravom smislu te reči i šta zapravo znači humanost prema pacijentu bez obzira što su u pitanju bili psi“. Ni sada ne mogu da zaboravim onu dozu uvažavanja sa kojom su mladi asisteniti prišli Reksu za vreme trajanja serije složenih i zahtevnih pregleda? I sam Reks se izgubio od nežnih dodira, pa je zaboravio na neprijatnosti dok su ga boli iglom da mu izvade krv, primoravali nekoliko puta da pije barijum zbog snimanja želuca… Očekivao sam da će pregledi kod Reksa proteći bez najmanjih incidenata, jer je on uz moje prisustvo osećao zaštitu u sugurnost, ali nisam bio siguran u druge opasne pse. Ipak, i oni su prošli preglede glatko, da prosto nisam mogao verovati da neće biti incidentnih situacija.

Sav prijatno iznenađan ponašanjem veterinara prema psu u meni, osim male pritajene ljubomore na svoga psa zbog takog plemenitog ophođenja prema njemu, ponavljala su mi se u mislima mnoga pitanja: Pa zar je moguće da se veterinari nekoliko puta bolje ponašaju prema psima, nego pojedini lekari prema ljudima? Ima puno dobrih doktora, a složićemo se da nije ni mali broj lekara koje bi obavezno trebalo poslati na vetrinarski fakultet da nauče nešto što nema u knjigama, a to je, pre svega, lična kultura u pristupu pacijetu što je glavni preduslov za dobru dijagnozu i uspeh lečenja.

Sa dozom stida su mi se motale slike iz ličnog iskustva i žalbe prijatelja koji su svakodnevno doživljavali neprijatnosti od lekara. Počevši od najprostije situacije, kada bolesnom u ambulanti ispred nosa drsko zalupe vrata sa obrazloženjem: Kraj je radnog vremena, idite u drugu ambulatu… Kako pojedini doktori izbegavaju da nas pri pregledu pogledaju u oči, a sve da bi otaljali svoj posao, i da bi nam što pre videli leđa. Umorio bih se od nabrajanja neprijatnosti koje smo svi doživeli od arogantnog, neprimerenog i neetičkog ponašanja pojedinih lekara.

Smatram da je velika državna nepravda što su lekarima i medicinskim sestrama smanjili plate umesto da im povećaju nekoliko puta. S toga nije ni čudo što najbolji od njih masovno odlaze iz zemlje ali to nije opravdanje za neprimereno ponašanje pojedninaca.

Sa osećajem stida i poniženja uverio sam se tada da psi imaju bolji tretman u lečenju od nas ljudi. A onda su prosto u mojim mislima počela navirati pitanja: Zašto mi ljudi zakazujemo preglede kod lekara mesecima unapred, a veterinari svakodnevno rešavaju dva, tri puta teže slučajeve nad 50 do 100 pacijenata? Zašto mi ljudi čekamo na iste i slične rezultate pregleda danima i nedeljama, a iz laboratorije na Veterinarskom fakultetu sam dobio desetak nalaza za psa na kraju istog dana. Zašto mi kod lekara čekamo na dijagnozu danima, a na terapiju još više, a za psa sam dobio sve isti dan?

Pitao sam se kako genijalci profesori i asistenti na Veterinaskom fakultetu rade u zgradi koja se verovatno nije krečila od zidanja, sa više opale fasade nego što je bilo na njoj. Na zgradi koja je bila ruinirana kao da je bombom pogođena, dominirali su iskidani oluci.

Dobro se sećam kao da je bilo juče kada sam pozvan kod profesora doktora (mislim da se zvao Krstić) u njegovu kanacelariju, da mi njegov tim asistenata saopšti rezultate sa više pretraga i 5-6 rendgenskih snimaka. Ušao sam onako za rezervom, jer baš zbog svega pomenutog imam određene averzije prema belim mantilima. Međutim, ubrzo sam bio pozitivno iznenađan, prvo sa stepenom kulture, znanja, pristupom i stručnošću tima njegovih asistenata i stručnih saradnika. Nikad u životu do sada nisam video bolji i organizovaniji medicinski tim. Shvatio sam da mi je bila velika čast da se nalazim preko puta genijalaca koji su mi ponudili da sednem na predratnoj stolici koja samo što se nije raspala, dok mi saopštavaju rezultate pretraga, ali sam primetio da su i njihove stolice na kojima su sedeli bile još gore. Objasnili su mi da je Reks oboleo od anaerobne bakterije koje su oštetile zidove želudca, a na koju ne reaguju antibiotici, ni većina lekova, a pri tom su mi sve pokazali na seriji rentgen snimaka koje su preda mnom zajedno analizirali. Prepisali su Reksu lek Orvažil, i uz to dugu i disciplinovanu terapiju  sa specijanom hranom bez masti.

Napokon, posle svih problema sa Reksovom bolešću, osetio sam veliko olakšanje u pogledu njegovog izlečenja, jer više nije bilo nieizvesnosti. Kada sam završio preglede, krenuo sam kući, s jedne strane sa olakšanjem zadovoljan i suguran da je napokon Reksovim mukama došao kraj, što se brzo obistinilo. Sa druge strane, kao čovak sam osećao teret kog se nisam mogao osloboditi, i zbog kojeg su mi se motale određene misli i pitanja iz stvarnosti.

Već smo navikli da novokomponovani biznismeni, kvazistručnjaci i napumpane veličine sede u vilama, gde sve šljašti od luksuza. Ovog puta me zabolelo i još me boli što tako pametni, vredni i časni doktori, magistri nauka i vanserijski stručnjaci sede u zapećku koji nije dostojan ni vremena ni institucije koju na najbolji način predstavljaju, i to što kao običan građanin nemam snage ni moći da nešto pomognem i promenim.

Posle intravenske terapije Orvažilom, prešli smo na lekove koje je pas koristio mesec dana. Počeo je iz dana u dan da se oporavlja. Ubrzo je postao onaj stari, čigra, okretan, brz kao metak.

Valjda pored svega neprijatnog što je prošao pri lečenju, kao što su silne, nebrojene injekcije i lekovi, shvatio je da sam ga spasao i stvorila se još jača veza između nas. Ostatak života živeo je da u lovu meni udovolji. Takav pas se rađa jednom u životu lovca, a njegova uloga i doprinos u lovu je bila jednostavno nemerljiva.

Računao sam da u lovu pretrči od 100-200 km i još ima snage. Pitao sam se samo odakle mu tolika snaga i od čega?

Reks je bio stilista, lep i natprosečno pametan pas. Njegovom uspehu nije bilo kraja. Ređale su se titule u eksterijeru: PRM, CAC, CACIB, BOB, BOG, ali i titule u radu, kao što su nacionalne utakmice tipa B. On je pre svega bio lovac koji ni jednu lovnu nedelju nije propustio. Uz lov smo ga vodili na izložbe i utakmice, da pokažemo zašto ga je Bog na Uskrs sačuvao, i dobio je bukvalno sve titule što može da dobije jedan pas.

Reks je imao savršenu dinamiku i nepogrešiv osećaj gde se divljač nalazi, sa još boljim sistemom traženja. Reksova marka je bila marka iz snova, kao najlepše marke sa umetničkih slika. Imao je ležeću marku, kada iz punog traka jednostavno nestane sa terena, posle čega mu je samo glava virila iz trave u pravcu divljači.

Jedini problem za mene u lovu je bio što je stajao daleko ispred divljači, i do 50 metra, pa sam ponekad pomislio da nema divljači kada se ona digne i poleti sa velike udaljenosti. Aport mu je bio mekan do savršenastva. Ranjene a nepronađene divljači kod njega nije bilo.

Na otvaranju lovne sezone Reks i Primus su lovili u prepelice u paru, tako da su u lov na fazana dolazili u punoj kondiciji. I kada je na početku u oktobru obično slab ulov fazana zbog velike vegetacije i neobranih kukuruzišta, to za Reksa nije bio problem. Mi smo lovili na mestima koje obično lovci izbegavajau na otvaranju lova na fazana, na velikim poljoprivrednim monokulturama površine od 20-30 hektara. Takve parcele su Primus i Reks znali sistematski da pretresu. Primus je kao stariji i pouzdan znao da dobro planira, a Reks kao mlađi i tri puta brži, da odrađuje. Oni su bili odličan spoj iskustva i mladosti. Pitanje je bilo samo kada će početi kule i sekunda?

Po čvrstini Reksove marke moglo se poprilično pretpostaviti da li je marka na koku ili je marka na fazanskog petla, tako da je redovno bilo viška ulova i za lovce koji nisu imali priliku da odstrele fazana.

Za njim su se ređale titule, fotografije, snimci,  filmovi…

 

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here