Rođen je davne 1926 godine u Venčanima kod Aranđelovca, postao lovac 1950 godine, dve decenije bio je predsednik svoje lovačke sekcije, pet puta je odlikovan ordenjem Lovačkog saveza Srbije, nikada nije kažnjavan, i danas lovi, redovno je u lovištu, pun je života i naravno lov i druženje sa lovcima je svetinja bez koje se ne može.
To je Radoslav Radovanović, lovac iz Venčana i član Lovačke sekcije Venčane koja u sastavu Lovačkog udruženja „Bukulja“ Aranđelovac. Zatekli smo ga u Lazarevu gde su pobratimi slavili 70 godina postojanja lovačkog društva. I tu je primio priznanje. I eto prilike da ga pitamo za neke recepte, naravno one životne. Ali prvo se pohvalio da je u Lazarevu tridesetdrugi put, svake godine dolazi da lovačku sreću oproba u vojvođanskoj ravnici. Pa i sa činjenicom da je davno, davno u Novome Sadu učio krznarski zanat. A drugi recepti.
– Čovek mora biti uvek zadovoljan a moje zadovoljstvo sam uvek nalazio u lovu, vitalan sam samo zbog lova i odlaska u njega. Zato slobodno i mogu reći da sam u svom životu najbolje i najlepše trenutke doživeo u lovu i sa lovcima. Možda me baš zato slušaju pa i pomalo uče od mene mladi lovci. I moram priznati, poštuju me, kaže za Lorist živahni Radoslav Radovanović.
Za kraj zapitasmo ga u čemu je tajna da čovek i tim godinama ostane mlad, vitalan i zdrav. Odgovor je bio kratak.
– Imali bolje kombinacije, lov, žene i vino…valjda sam bio jasan, reče nam za kraj Radoslav.
Pa neka nam još dugo poživi uz lov, vino i….
J.T
