U odnosu na savremene modele jednocevki sa olučenim cevima, neki modeli od pre 100 godina su remek dela oružarstva. Jednometne prelamače kakve danas poznajemo /sa malim izuzetcima/ su samo blede konstruktorske kopije.
Piše: Mr. Braca Fidahić
Ima nešto veoma privlačno u vezi karabina sa pojedinačnom paljbom. Šta je to…nije lako objasniti. Možda zato što bude romantične uspomene na prve istraživače Afrike, koji su se slikali držeći ih u rukama pored moćnih trofeja koje su osvojili. Ili su to elegantne linije koje na graciozan način povezuju drvo i metal u ergonomičnu celinu. Možda je to zato jer jedan metak koji od lovca zahteva perfekciju bez prava na popravni. A možda i sve gore spomenuto.
Pre nego sto je Pol Mauser usavršio karabin koji nosi njegovo ime, imali smo jednocevke i dvocevke. Dvokuglare su uvek bile oružje izuzetne izrade i izuzetne cene. Imale su dve cevi, znači dvostruko veću vatrenu moć i zašto uopšte razmišljati o bilo čemu drugom. Ali pored cene bilo je i drugih faktora. Težina dvokuglare u velikim kalibrima je uvek bio problem. Nositi pušku od 16-22 pound-a koja izbacuje zrna od 150-200 grama pod Afričkim suncem bi bio veliki napor. Prelaziti veliki broj kilometara na taj način i biti spreman na iznenadnu akciju je bilo gotovo nemoguće. Čak i najpouzdaniji nosač puške zataji, naročito u kritičnim situacijama. Bilo je to gorko iskustvo pionira i lovaca. Zato je olakšanje, u smislu jedna cev umesto dve, dobro došla. Sa druge strane jedna cev sa pridruženim nišanom je bila takođe preciznija nego dvokuglara.
Prednosti jednocevki počele su da se naziru.
Kroz prostor i vreme
Druga polovina 19-og veka je bio zlatan period jednometki. Dvokuglare su bile preskupe, repetirke nisu još postojale (ili usavršene) pa su se po Imperiji /čitaj Engleskim kolonijama/ sretali doseljenici i lovci koji su u rukama nosily Martini-Henry u kalibru .577/.440. Bila je to solidna puška za period ali nedovoljno snažna za prelazak na bezdimni barut. U Američkoj preriji najbolji je bio Sharps. Remington rolling blok je bila puška lovca i standardno naoružanje Američke vojske u kalibru 45-70. Postojao je je Winchester Hi-Wall i to prilično solidan. U Evropi je bilo mnoštvo finih jednometki od kojih se do danas zadržao Heeren system, patentiran od strane Christiano Arturo Antonio Heeren y Massa. Rođen je u Hamburgu 1844, od oca Nemca i majke Španjolke. Za svoje prebivalište, kada je registrovao patent, je stavio Paris, a za profesiju inženjer i ako je bio vojno lice. Za zasluge u vojsci (država Baden) dobiće titulu Grofa. Samo kućište je bilo veoma kompaktno i lagano a mehanizam se otvarao polugom koja je istovremeno bila i zaštitnik obarača. U početku je bilo problema sa sistemom za izbacivanje čaura koji je kasnije usavršen. U situacijama kada se pešaci uz brdo, svaki gram olakšanja je lovcu dragocen a kod karabina sa ovakvim sistemom to je bilo moguće. Zato se tradicija održala do danas. Specijalizovana puškarska radionica i dalje pravi kućišta na kome će majstor (najčešće iz Ferlaha) da izradi perfektnu napravu za lov divokoza ili kozoroga u Alpima. Kompaktnost je uvek dobra za preciznost pa su pravljeni lovački ali i takmičarski karabini Streljačka takmičenja, tzv. soutzenfest je bila omiljena zabava mnogih a kalibri su bili slični današnjim sa ivičnim paljenjem sa malim radnim pritiskom. Međutim snaga kućišta je bila garancija da i meci sa visokim radnim pritiscima mogu da se koriste. Meci perioda 1880-1900. sada su zamenjeni mecima kao sto su 6,5x57R,7x57R ,7x65R i sl.
U Americi su korišćeni Sharps, Wichester Hi-Woll ili Remington rolling block. Najčešće korišćeni kalibar je bio .45-70 i glavna primena je bila za lov na američkog bizona a nekad i poneki Indijanac. Danas je moguće videti to oružje uglavnom u muzeju, mada se za zaljubljenike Divljeg Zapada prave kopije. Browning je izašao sa memorijalnom serijom Winchester 1885. (koji je John Browning uzgred budi rečeno i konstruisao). Serija se dobro prodavala. Polužno otvaranje, masivna osmougaona cev, jednom rečju impresivan izgled. Traženi su kalibri tipa .22-250, .243Win i slični, sa najvećom primenom za lov štetočina –varminta. Reč štetočina ima različito značenje u različitim sredinama. Bio sam na Gun Show-u /sajam polovnih pušaka/ na kome se takva puška bas u kalibru .22-250 reklamirala. Propratna priča prodavca je da je korišćena od Eskima za lov na bele medvede. Da dobro ste pročitali. Osim da se ne bih osećao prijatno da to imam u rukama kada mi se put ukrsti sa najvećim kopnenim mesožderom, nemam drugih komentara.
Jednocevni karabini koji se ubedljivo najviše cene, za koje kolekcionari izdvajaju ogromne svote novca, i koje su nosili lovačke legende kao Selous, Karamojo Bell ili John Taylornose zajedničko ime Farquharson. Ime čoveka koji je po svim indicijama samo plagirao konstrukciju velikog Škotskog puškara Alex Henry-a. A.Henry je zajedno sa Martini-jem konstruisao Martini –Henry, vojnu pušku koja je pomogla da se Imperija toliko proširi da nad njom sunce nikad nije zalazilo. Međutim, Henry je želeo nešto bolje i dosta je eksperimentisao sa drugačijim sistemom mnogo veće čvrstine i lepote. U njegovu radionicu u Edinburgu, često je navraćao Škotski lovočuvar John Farquharson. I gle čuda! Henry patentira svoju jednometku u oktobru 1870., a John svoju u decembru iste godine. Naravno, sličnost je tolika, da je slučajnost da su oba došli na gotovo istu ideju istovremeno mogla da egzistira samo u naučnoj fantastici. Neko je tu prepisivao. Usledio je sudski spor, na home je Henry-jev advokat argumentovano i elokventno izlagao da John nema konstruktorskog znanja i iskustva, a da su posete u Henry-jevu radionicu bile česte i svima dobro poznate. Međutim autorsko pravo mu nije oduzeto. Gotovo odmah je prodao svoja ekskluzivna autorska prava čuvenom puškaru George –Gibbs-u iz Bristola.
Slavu i ime Farquharson i u lovu i streljaštvu će promovisati nosioci ovih superiornih pušaka koje je pravio Gibbs. On je takođe patentirao i metak .461 Gibbs. Kvalitet ovih kućišta bio je fantastičan a preciznost neprevaziđena za dugo godina. Frederic Selous, po prestanku komercijalno lova na slonove kao istraživač nosio je jedan takav Gibbs-Farquharson u kalibru .450 black powder. Čuveni lovci, poput Karamodjo Bell-a i John Taylor-a su takođe koristili ovakve puške. Inače sama akcija je ingeniozno zamišljena. Čekići su unutra-dakle hamerless, a guranjem poluge u napred (napravljen je i manji broj pušaka sa plugom sa strane) spušta se blok koji bravi. Odatle ime drop-lock. Konstrukcijom je omogućeno korišćenje metaka sa visokim radnim pritiskom tako da će prelazak sa dimnog na bezdimni barut biti obavljena bezbolno. Snaga sa kojom se izbacuje čaura nakon opaljivanja nije tako velika kao kod recimo karabina sa obrtnim zatvaračem. Bilo je zapravo izvesnih problema u vezi sa izbacivanjem nakon spomenutog prelaska, ali to nije bila greška u konstrukciji puške. U početku su korišćene čaure od tankog mesinga koje su dobro radile sa crnim barutom ali je trebalo da se ojačaju kod bezdimnog baruta.
Farquharson
Westly Richards je izbacio svoj model a Deely i Edge su upotrebili ponovo svoj konstruktorski genij. Sličan karabin je proistekao iz kolaboracije H&H sa Woodvard-om. Spolja su svi bili gotovo identični ali su se razlikovali po unutrašnjim rešenjima. Zbog toga je zadržano zajedničko ime Farquharson, na žalost za onoga koji je to najmanje zasluživao. Recimo, kod H&H tipa natezanje se vršilo zatvaranjem tj.povlačenjem poluge u nazad za razliku od F. gde se to obavljalo u inicijalnoj fazi ili guranjem poluge napred. Prvi modeli su imali polužnu kočnicu, ali kada je Webley 190. konstruisao svoju jednometku, kočnica je bila klizna kao na sačmaricama. Nivo elegancije je podignut za još jednu stepenicu. Ova jednometka je bila nešto masivnijeg kućišta. Upotreba debljeg drveta je doprinosila većoj čvrstini tako da sada nije dolazilo do pucanja drveta u predelu pištoljhvata.
Pored opisanog mehanizma, na obe strane kanala su korišćeni sistemi sa prelamanjem, sa spoljnim i unutrašnjim orozima. To su dobro poznati sistemi bravljenja kod sačmarica prilagođeni za jednu cev. Engleze ovaj system nije mnogo privlačio ali u zemljama nemačkog govornog područja napravljeno je mnogo jednocevki na principu bravljenja tipa Greener ili Kersten. Znači produzetak cevi kao na lovačkoj pušci tipa Greener je bio jedan i asimetričan. Ili je to učinjeno sa dva produžetka cevi koji se uklapaju u kućište slično Merkelovoj bokerici. Upravo takvu pušku u kalibru 7x65R napravljenu u Ferlahu držao sam u rukama pre nekoliko meseci. Puška je sa optikom veoma dobro izbalansirana ali kada se optika skine postaje čarobni štapic. Imao sam utisak das a takvom puškom može da se čarobno puca.
Jednometke danas
Velike nemačke puške poput Blaser-a, Merkel-a,, Krighoff-a prave danas puške koje su za plakanje u odnosu na na ono što se nekad radilo. Nemojte pogrešno da me razumete, to su i dalje efikasne naprave. Koncipirane na modernim principima, sedeći iza monitora i držeći miša umesto turpije u ruci. Mašine na najekonomičniji način seku i obrađuju metal. To za mene nema dušu i na to nikad ne bih bacao teško zarađene pare. Na Zolijeve i Sabatijeve ne bih trošio ni pare ni reči. Slična situacija je i u Americi što se tiče TC Contender ili H&R. Butici iz Ferlaha i dan danas prave puške od kojih dah zastaje. No, to je samo moje mišljenje.
Najbolji predstavnik novog vremena je Ruger sa modelom No.1. Konstruisan i zamišljen 1967. godine kada je vatrena moć poluautomata dominirala, Ruger je zarobio srca entuzijasta, ali ne i novčanike. Bill Ruger je krenuo od onoga sto je tako sjajno učinio Alex Henry, a onda učinio niz poboljšanja da to bude puška za 21-vi vek. Prvo je uzeo kvalitetnu leguru čelika za kućište koje je izuzetne jačine. Pojačao je izvlakače-izbacivače, a upotreba spiralnih umesto lisnatih opruga pomagala je da cena ne eskalira.
Završna obrada, glacanje, poliranje i bruniranje su visokog kvaliteta za pušku sa fabričke linije. Upotrebljeno je kvalitetno drvo a kundaku je dao formu Len Brownell, tako da bude za korišćenje sa optikom. Istovremeno je zadržana engleska otmenost i klasične linije. Bez pomodnih Monte Karlo linija, belih umetaka I sl. Tipičan primer onoga što smo nazvali moderna klasika. Mnogi smatraju da je kvalitet i izrada svrstavaju na sam vrh fabrički napravljenih američkih pušaka.
- američka firma Dakota izbacuje svoj model jednometke velike kompaktnosti i lepote. I ako je bila namenjena da se takmiči sa Ruger-om, za srca i novčanike, kod velikog broja lovaca i kolekcionara osvojila je samo srca. Cena ju je izbacila u kategoriju za sebe. Sama akcija je veoma prilagođena za lagane planinske puške jer je minimalnih dimenzija. Sa druge strane to je čini manje upotrebljivom od Rugera za situacije koje zahtevaju masivne cevi. Vredno spomena je i akcija koju je konstruisao Martin Hagn, puškar iz Ferlaha koji zivi u Kanadi. Ali završni proizvod u izvedbi samog konstruktora ili firme Hartman&Weiss košta kao i nov Mercedes.
I za kraj
Verovatno da karabini sa pojedinačnom paljbom nisu idealni za neke lovačke situacije. Recimo kada je životinja u pokretu kao kod lova na svinje u pogonu. Činjenica da je samo jedan metak je učinila da posle pojave Mauzera mali broj lovaca nastavlja da ih koristi. Situacija koja je znatno popravljena zadnjih 30-tak godina. Prednosti kao što je brza zamena metka, pouzdanost u funkcionisanju zbog jednostavnog mehanizma, kratka i veoma lagana puška u poređenju sa bilo kojim drugim sistemom u istom kalibru, kao i preciznost u odnosu na dvokuglaru su značajni. E sad, što se tiče vatrene moći…to se vežbom može dosta popraviti kako bi punjenje drugog metka bilo blisko repetirki.
John Tajlor je bio jedan od poslednjih velikih afričkih lovaca, sa velikim znanjem o puškama, jer ih je koristio u svim formama i kalibrima. Bio je protivnik repetirki jer je smatrao da saznanje lovca o tome kako ima veći broj metaka u pušci doprinosi lakomislenosti. Zbog toga je bio za to da se ograniči kapacitet kako bi se izbegla takva situacija. Njegovo mišljenje je bilo da puška koju lovac koristi (ako je to jednometka) pravi lovca boljim u smislu da će ovaj veoma pažljivo nišaniti i isto tako odabrati pravi trenutak za pucanje, znajući da ima samo jedan metak. Veoma pažljivo, kao hirurg sa skalpelom u rukama. Ovaj koncept se verovatno ne sviđa svima, ali da budemo iskreni i nije za svakog, kao što ni scalpel nije za svačije ruke. Ali istinski lovac će u ovome da nađe inspiraciju i učini extra napor da bude bolji i humaniji u odstrelu.
Mr. Braca Fidahić
