DRŠKA OD MAMUTOVE KLJOVE

Za lov na sitnu divljač dovoljan je i običan trodelni nožić na preklop, a za krupnu mora da bude čvrst i veoma oštar. Lovački noževi su neizostavni deo opreme svakog ljubitelja lova i prirode, pa tako i za njih važi ono staro geslo: uzeti samo najosnovnije, ali da to bude vrhunskog kvaliteta.

         Drugim rečima, polovna rešenja nikada nisu dobra. Nešto što je “upola dobro, upola loše” izneveriće očekivanja, jer se lovci često nalaze u ekstremnim situacijama, pa nekvalitetna oprema može da se osveti.

         Definicija dobrog lovačkog noža je prilično rastegljiva, pa treba poći od toga čemu će on da služi. U lovu na sitnu divljač ovo hladno oružje nema  značajniju ulogu i sasvim je dovoljan obični, džepni nož. Štaviše, on ne mora da ima desetak alatki, kao švajcarski “viktorinoks”, već samo tri: jedno normalno sečivo, jedno malo duže za vađenje utrobe i testericu.

         Sa takvim nožem se, recimo, može oderati i pripremiti za paprikaš srna ili zec. U prodavnicama postoji sijaset noževa pogodnih za ovakve poslove, a u pravoj poplavi ponude najbitnije je da bude od nerđajućeg čelika.

         Kada je o lovu na krupnu divljač reč, situacija je sasvim drugačija. Nož tada dobija veći, ponekad i ključni značaj, odnosno postaje osnovno sredstvo svakog lovca – posle puške i dvogleda.

         Krupni divljač, naime, čim padne treba rasporiti i odstraniti unutrašnje organe, jer samo 30 minuta nakon prestanka životnih funkcija mikroorganizmi iz creva počinju da prelaze u ostale delove tela. Tada meso postaje bezukusno, a ako je ovaj proces potrajao može da bude i opasno po zdravlje.

         To takozvano kvarenje mesa je još brže po toplom vremenu, ili ako je divljač pogodjena u meke delove, pre svega u stomak.

Problematiku ocene kvaliteta, pakovanja, označavanja, čuvanja i transporta mesa divljači reguliše Pravilnik o kvalitetu mesa, stoke za klanje, peradi i divljači.

Svežinu mesa divljači možemo procenjivati pregledom rane od metka, kože i okoline anusa. Kod divljači koja je zahvaćena procesima kvarenja u potkožju se nakuplja vazduh,  dlaka se lako može odvojiti u čupercima, a promenjen je i miris mesa. Osim organoleptičkog pregleda o prosuđivanju stepena svežine služimo se i probom kuvanja ili pečenja. Procesi kvarenja očituju se odstupanjem od organoleptičkih svojstava mesa, pojavljuje se neprijatan miris i ukus, mijenja se boja, konzistencija i struktura mesa. Ocenu mirisa i boje najbolje je izvršiti nakon odvajanja plećke od trupa i dezartikulacije koksalnog zgloba (zglob kuka) i područja bubrega posle odvajanja masnog tkiva. Intenzitet kvarenja u dubljim slojevima može se oceniti na osnovu promene mirisa nakon ubadanja drvenog štapića, metalne sonde ili noža. Za laboratorijski pregled sumnjivog mesa treba dostaviti izrezane komade mesa dužine najmanje osam cm i težine 125 grama, a za meso u trupovima ili većim komadima uzorke težine od 200 grama. Najbolje je uzeti deo vratnih mišića između četvrtog i petog vratnog pršljena, deo plećke i deo iz dubine buta. Uzorke mesa upakovati u masni ili pergamentni papir a zatim u kartonsku kutiju ili drveni sanduk. U pratećoj dokumentaciji naglasiti cilj pregleda, datum i mesto uzimanja, vrstu životinje i datum odstrela.

HLAĐENJE I ZAMRZAVANJE

Konzerviranje mesa hlađenjem još uvek je najbolji način očuvanja komercijalnog (tržišnog) i higijenskog kvaliteta. Na taj način se sprečavaju i usporavaju mikrobiološki procesi i delovanje tkivnih enzima. Prema visini upotrebljene temperature razlikujemo konzerviranje hlađenjem gde se postiže temperatura od 0°C i konzerviranje zamrzavanjem sa temperaturama ispod 0°C. Uslovi skladištenja, transporta i prometa mesa i mesnih proizvoda regulisani su Pravilnikom o kvalitetu. Po ovom Pravilniku meso se pre utovara u prevozno sredstvo mora ohladiti ili zamrznuti. Ohlađenim mesom smatra se meso divljači čija je temperatura u najdubljim mišićima od -0.5°C do +4°C, a zamrznutim niža od -8°C. Hlađenjem mesa produžava se njegova trajnost i svojstva kvaliteta. Režim hlađenja obuhvata osnovne parametre mikroklime u prostorijama za hlađenje, zamrzavanje i skladištenje i to:

1.      temperatura vazduha

2.      relativna vlažnost vazduha

3.      cirkulacija vazduha

4.      ventilacija prostorije

Dragulji planinskih vrhova su divokoze, kozorozi i planinski ovnovi. Lov ovih životinja je pravi lovački izazov i doživljaj. Ja spadam u te srećne lovce, kome je boginja lova Dijana podarila puno uspešnih doživljaja u planisnkim lovovima. Stoga je moj slogen "sloboda počinje iznad 2000 metara". To je jedan čist, divan svet, netaknuta priroda sa specifičnim i divnim životinjama, koje nastanjuju visoke planinske vrhove.

Ovaj put ćemo pokušati da čitaoce uvedemo u čari visokog lova i da damo jedan opšti pogled na ovu vrstu lovova.

Da bi neko mogao biti uspešan lovac na visoku planinsku divljač, mora imati dobru pripremu. Pre svega treba imati dobru kondiciju i čvrstu volju a ponekad čak šta više i "ludu glavu" da bi lovac svesno sebe izložio svim naporima, vremenskim neprilikama, opasnostima zaprećenim padom sa oštrih litica i svih ostalih nevolja, koje mogu zadesiti učesnike ovakvih lovova.

Naročito je za nas ravničarske lovce ovaj način lova bitna promena u odnosu na nizinske lovove ..

Sa ovim konstatacijama naravno ne želimo odvratiti lovce od ovih doživljaja, naprotiv želimo dati nekoliko praktičnih saveta i pomoć koja jako dobro dođe u ovakvim lovovima.

Odeća mora biti lagana, komotna, lako promenjiva po mogućnosti vodootporna jer na planisnkim vrhovima brzo naiđu kiše ili sneg, treba da zaštiti čoveka od vetrova jer bez vetrova se tamo gore ne može. U savremenom lovačkom odevanju postoje jako puno ponuda koje se mogu naći i u našim lovačim prodavnicama. Vezano za odeću veoma važan deo opreme je nepromočivi lovački ranac, koji je lagan (može da posluži za naslon prilikom pucanja) u koje staje odeća za promenu (donji veš, lagani vuneni džemper, lagana košulja ili majica, vuneni šal, obavezno rezervna kapa i čarapa). U isti ranac mora da stane i naš mali paketić sa prvom pomoći i minimum Aspirin i vitamin. Zatim, lagana hrana za nekoliko dana, nepromočiva šibica ili upaljač, poduže uže ili kanap, mala halogenska baterijska lampa i minimum jedna mala posuda - šolja za zagrevanje vode, nekoliko vrećica čaja, lovački nož, zaštitna krema za obuću - fokina mast i zaštitna krema protiv sunca, rukavice koje štite i od vetra oštrih stena i grube vegetacije.

Malo poznate vrste divljači

Puhovi pripadaju razredu sisara (Mamalia), redu glodara (Rodentia), porodici puhova (Muscardinidae-Gliridae). Toje veoma stara grupa sisara, koja je prema nalazima fosila živela u Evropi još od eocena odnosno pre 50 miliona godina.

Danas u svetu živi 12 poznatih vrsta puhova, od toga pet u Evropi a četiri vrste u južnoj Evropi pa i kod nas. Ovde imamo sivog ili običnog puha (Glis glis), puha lešnikara (Muscardinus avellanarius), ropskog puha (Dryomis nitedula) i vrtnog ili malog puha (Eliomis quercinus).

Koliko je puh atraktivan, popularan i značajan predstavnik faune pokazuje činjenica da je to jedna od ne tako brojnih vrsta divljih životinja ( i vrsta divljači) o kojoj se održavaju svetski kongresi.

Za lovstvo i lovce je važan samo sivi puh, obzirom da pripada grupi dlakave divljači zaštićene lovostajem.

Trenutno je u Srbiji obični puh zaštićen preko cele godine Uredbom o zaštiti retkosti i Naredbom o lovostaju.

Osatale vrste puhova zaštićene su trajnom zabranom lova.

Sivog puha većina lovaca poznaje po imenu i krznu od kojeg su nekada pravljene kvalitetne kape i postave za odeću, a mali broj lovaca, kao lovnu divljač sa izuzetno kvalitetnim mesom i mašću, koja se koristi za ljudsku ishranu i kao začin jelima, obzirom da ima veoma prijatan miris.

Puhova mast se koristi u narodnoj medicini za lečenje rana, žuljeva, i opekotina.