Tri kriterijuma

         U današnje vreme sve je češći slučaj da lovac kupuje već ubijene divlje svinje, košute i jelene, pa njemu ostaje deranje kože, vađenje iznutrica, seckanje mesa i dalja prerada. Za sve to je potreban kvalitetan nož, ali ne, recimo, “švajcarac” na preklop, već znatno veći sa čvrstom drškom i jakim i oštrim sečivom.

         Samo sečivo ne bi trebalo da je duže od 10-12 centimetara, širina da ostane na tri centimetra, a debljina kod drške do četiri milimetra. Oštrica može da počne odmah kod ručice, a ako i postoji prelazni deo poželjno je da on bude što kraći, pošto kod sečenja najveća sila pritiska ruku dospeva upravo do ruba rukohvata. Od sredine pa do vrha sečivo treba da je malo povijeno prema gore, što će pokrete lovca prilikom sečenja učiniti harmoničnijim.

         Praksa je pokazala da su dobri i noževi sa “V” izgledom vrha, kakvi se koriste i u mesnoj industriji. Takvo oruđe lako ulazi u meso i kožu, a i oštrenje je relativno jednostavno.

         Šta sve sečivo može da učini zavisi, prirodno, od materijala od kojeg je napravljeno. Dobar nož mora da zadovolji tri kriterijuma: da bude oštar, čvrst i lak za brušenje. Oštrina ponajviše zavisi od sitnoće čestica čelika, čvrstina od kombinacije tvrdoće i izdržljivosti, a mogućnost oštrenja od svega pomenutog zajedno.

         Ako se uzmu u obzir pomenuta tri kriterijuma, onda postoje i tri osnovne grupe lovačkih noževa.

         U prvu spadaju oni napravljeni od relativno meke legure ugljenika i čelika. Takvi noževi su veoma oštri, lako se održavaju i brzo oštre, čak i na samom terenu neposredno pre upotrebe. Mana im je što brzo korodiraju, pa posle svakog korišćenja moraju da se odmah pedantno očiste.

         Drugu grupu čine noževi tvrđih legura, napravljeni po pravilu od nerđajućeg čelika. Tvrdi su, otporni na spoljne uticaje, ali se veoma teško oštre. Potrebna je velika stručnost da se dobro naoštre, a to se može uraditi samo u pravoj radionici.

         Mada su znatno skuplji, upotrebna vrednost  im je iz pomenutih razloga nešto manja, pa se i ređe koriste. Pravi lovac će radije izabrati neki nož iz prve grupe, sem ukoliko zbog čistog prestiža ne teži nekoj poznatijoj marki.

         Treću grupu čine još dragoceniji, ali i kvalitetniji primerci. Obično su napravljeni od istopljene čelične smese (u stručnim krugovima poznate kao “wutz”), po tehnologiji staroj duže od 2.000 godina. To je “čudotvorno” oružje, poput sablji japanskih samuraja, koje spada u raritete vrhunskog kvaliteta. Ovakvim noževima je, međutim, više mesto u vitrini, nego na polju ili u šumi.

         Dobri poznavaoci tvrde da nož bolje seče ako mu je vrh nevidljivo reckav, odnosno pod mikroskopom liči na testericu. To se može postići završnom obradom, ali zavisi i od sastava materijala.

Organska celina

         Najbolji je već pomenuti “vuc” sastav čelika, jer su čestice ove smese nejednake tvrdoće, pa prilikom brušenja one meke ranije otpadnu, ustavljajući iza sebe sitna udubljenja.

         Nije loše, najzad, imati i neki zaista jedinstven primerak lovačkog noža. Svako bi poželeo nešto posebno, napravljeno od specijalnog čelika i sa drškom od, recimo, mamutove kljove. Manje je, međutim, ljudi koji bi to hteli ili mogli da plate. Takvi eksponati su više umetnička dela, nego fabriccki ili proizvodi ručne radinosti.

         Kod dobrog noža drška i sečivo čine organsku celinu. Nož treba da je ugodan za nošenje, ergonomski pogodan za držanje i da forma bude u skladu s njegovim  funkcijama.

         Varijacija zaista ima bezbroj, pogotovo kada je u pitanju drška. Mnogi vole dršku od korena breze, ali u poslednje vreme, pogotovo u hladnijim predelima, popularne su i one metalne obavijene kožom ili gumiranim platnom.

         Nož se, naravno, mora čuvati i redovno održavati. Osnovno uputstvo je da se njime ne seku kosti, odnosno rebra, jer za to postoje druga oruđa. Nemojte ni zarivati sečivo u zemlju, pošto će brzo izgubiti oštrinu.         Ne preporučuje se ni deranje blatnjave kože divlje svinje, a ukoliko se to ipak mora uraditi, onda je treba seći sa unutrašnje strane prema spolja.

         Ni najlepši, najskuplji nož ne vredi mnogo ako vlasnik ne ume da ga koristi. On je samo sredsvo, deo ukupne ljudske kreativnosti. Jer, kako kaže pesnik, u neukim rukama je i “božji mač” samo obično gvožđe.

         Pravi lovac sam ubija divlju životinju, sam je dere i seče na komade i to sopstvenim nožem. Time odaje svojevrsno poštovanje i prema divljači, ali i prema drevnom zanatu oličenom u pravilnoj upotrebi – noža.

                                                                                Srđan Basić  

Objavljeno u Loristu br.12