Priča: Sećanje turističkog vodiča

Osamdesetih godina prošlog veka, posredstvom Lovotursa u vojvođanska lovišta dolazilo je na hiljade stranih lovaca na grlice. Na velikim parcelama zasejanim suncokretom lov je bio veoma uspešan a obavljao se uglavnom u zadnjoj dekadi avgusta meseca u vreme dozrevanja ove biljke. U to vreme su na stotine hiljada grlica u svom selidbenom putu na jug „padale“ na suncokret radi uzimanja hrane i odmora za nastavak napornog puta u Afriku. Zbog toga su ih italijanski lovci nazavali „afričke grlice i taj neslužbeni naziv se nekako zadržao do danas.

Jeda od najpoznatijih destinacija u to vreme bio je Bajmok, na severu Bačke, u čijem ataru su bile parcele suncokreta, velike po nekoliko stotina hektara.Organizacija lova u ovom poznatom lovištu vršena je do perfekcije. Veoma dobro organizovana osmatrčka služba lociranja mesta preleta grlica, sakupljanje odstreljene divljači uz pomoć podmladka, raznošenje lovaca –turista sopstvenim džipovima pa sve do smeštaja i zamrzavanja divljači, činili su da ovo lovište radi veoma uspešno.

Rezultata ovako dobre organizacije bio je odstrel oko 18000 grlica samo u jednoj lovnoj sezoni. Bajmočani su u to vreme bili uzor ostalima kako treba raditi. Ino lovci su često u ovo mesto dolazili i autobusima tako da da je samo u jednom lovnom danu lovilo i do stotinu lovaca.

Događaj koji se zbio desio se upravo lovcima jednog turističkog autobusa iz Italije.

Dobio sam putni nalog u Lovotursovoj agenciji „Quatro Cervi“ sa zadatkom da povedem u lov grupu od oko 40 lovaca upravo u Bajmok. Krenuli smo iz Novog Sada u rane jutarnje sate kako bi u lovište stigli u cik zore, kada počinje prelet grlica. Bajmočani nas dočekuju u svom lovačkom domu i odmah po obavljanju procedure prijave gostiju krećemo put lovišta. Sa nama u auobusu polaze i domaći lovci zaduženi za organizaciju. Brzo stižemo u lovište asfaltnim putem prema graničnom prelazu sa susednom Mađarskom i ostaje nam još oko kilometra letnjeg puta do bagremove šumice, odakle se lovci raspoređuju po obližnjoj parceli suncokreta. Vozač autobusa se interesuje, kakav je preostali deo puta koji treba preći do šumice. Domaći lovci tvrde da je put ravan bez i jedne rupe. Vozač polako skreće autobusom na letnji put i prilikom silaska na blagom nagibu osetismo da je nešto „secnulo“ u zadnjem delu gde je bio motor. Nastavljamo vožnju po zaista ravnom putu ali nas samo posle 500 metara zaustavlja lovočuvar Marko i upozorava vozača de nešto curi iz autobusa. Vozač odmah ugasi motor i izašavši iz autobusa hvata se rukama za glavu. Čuo sam njegov vapajući glas „Razbili smo karter i svo ulje je iscurilo“. Sad šata je tu je. Organizujemo na brzinu raspored lovaca po terenu a Marko odlazi motorom da obavesti predsednika Stoleta šata se desilo. Stole posle izvesnig vremena dovodi mehaničare iz poljoprivrednog dobra „Ravnica“koji nas uveravuju da će karter zavariti. Odmah pristupaju skidanju kartera a mi odlazimo u obilazak lovaca. Puške prašte na sve strane i pored svakog lovca je poneka odstreljena grlica.

Najednom kraj šumice čujemo kuknjavu i jauk na italijanskom jeziku. Brzo odlazimo tamo i vidimo jednog lovca sa spuštenim pantalonama koji je držao ruke na zadnjici uz glasno negodovanje. Siromah pošao je „radi sebe“ i tek što je spusti pantalone dobio je nekoliko zrna sitne sačme u tur. Srećom sa turistima je bio jedan dotore koji je pincetom odmah povadio tih nekoliko zrna. Posle dezinfekcije i flasterisanja rane lovac je nastavio lov kao da se ništa nije desilo. U međuvremenu je autobus popravljen uz veliku zahvalnost vozača mehaničarima koji su obilato počašćeni. Kako u smiraj dana nije više bilo preleta grlica, donosimo odluku sa šefom grupe da krećemo kući. Ali hoćeš vraga! Baš šef grupe je negde u zanosu lova zaboravio gde je ostavio svoju torbu sa municijom i svim dokumentima. Parcela ogromna i svi krećemo u potragu. Nakon pola sata javlja se dečak koji je bio sa šefom i kaže da je torba nađena. Šef časti dečaka, radostan zbog nađene torbe i svi sa prikupljenom lovinom odlazimo u lovački dom radi pravljenja zapisnika o izvršenom lovu. Posle uzajamnog čašćavanja zbog dobrog lova, poravljenog autobusa i nađene torbe uz pozdravljanje sa domaćinima turisti se umorni smeštaju u autobus. Još jednom radi predostrožnosti upozoravam lovce da provere svoje oružje, da nekome slučajno nije ostala napunjena puška. Odjednom kao grom iz vedra neba grunu pucanj iz nečije puške u autobusu, posle čega nasta tajac. Jedan mladi lovac iz sredine autobusa polako ustade sa svoga sedišta, bled kao krpa i reče“gospodo ja sam opalio“. Nakrovu autobusa zjapila je pristojna rupa A vozača samo što šlog nije strefio. Mladi lovac je posle upozorenja na veoma čudan način proveravao da li mu je puška ispražnjena, povukavši obarač. Srećom puška mu je bila među kolenima a cev okrenuta na gore. U suprotnom ko zna šata bi se desilo i kakav bi ishod bio.

Posle svega nastavljamo put za Novi Sad. U Agenciju stižemo pred ponoć gde referišem šta se toga dana sve izdešavalo. Direktor turizma u to vreme, Ing Relja Malešević na kraju je prokomentarisao:

-Ovo je previše uzbuđenja u jednom danu i za takvog vodiča kao što je naš Deja.

A ja sam samo u sebi pomoslio, lov je uspeo ako se svi iz lova vrate koji su u lov pošli.

                                                                    Dejan Milkov

Objavljeno u Loristu br. 20