Istraživanja

Odakle je došao, gde i kako živi velika je nepoznanica za naše lovstvo. Nema narodno ime već mu se koristi englesko. Tek šakal se na ovim našim prostorima pojavio sredinom osamdesetih i već se toliko proširio da skreće pažnju na sebe ne samo zbog interesantnosti pojave nove životinje i već i po štetama koje pravi na fondovima divljači.

Ali da vidimo šta prvo kaže literatura za njega.

Živi, kako se vidi na našoj karti od Severne do Južne Afrike, Jugoistočne Evrope pa sve do Južne Azije. Boja mu je u zavisnosti od načina ishrane , terena rasprostranjenosti ili sezone, braon pa sve do specifične zlatno žute boje. Otuda ga i zovu zlatni šakal.

Dužina tela mu je od 60-106cm, šrina  20-30cm i visina od 38-50cm.Težine mu se kreću od 7-15 kilograma. Neki naši izvori navode i veće težine.

U zavisnosti od klimatskih prilika parenje mu je vrlo rastegljivo. Tako se u Tanzaniji pari u oktobru i novembru, Rusiji februar-mart a u Izraelu oktobra meseca. Graviditet traje 63 dana a ženka koti 1-9 mladunčadi, najčešće 5-6. Mladi sisaju 8-10 nedelja. Polnu zrelost dostižu, ženke sa 11 meseci a mužjaci sa dve godine. Prema literaturi žive između 13 i 16 godina.

Za šakala je karakterističan socijalni život. Žive po sistemu parova i jednom paru sa prošlogodišnjim okotom potrebno je 0,5 do 2,5 kvadratnih kilometara. Udruživanjem parova formiraju se čopori koji imaju i do 20 članova.

Ovo su tipični omnivori. Jedu voće, otpad, glodare, gmizavce, ptice ali i mladunce sisavaca. Love organizovano, slično vukovima i to tako što prave izvanrednu kooperaciju više parova.

Pre toga se oglašavaju uz jezive zvuke koji podsećaju na jauke dece.

Nemaju prirodnih neprijatelja ali prema beleškama engleskih autora ipak ga napada besnilo.

U planinskim uslovima, u zimskom periodu najveći deo srneće divljači  prezimljava na južnim ekspozicijama u sredogorju .U izdanačkim šumama s bogatim podrastom zimska krda imaju

optimalne uslove za prezimljavanje.Početkom aprila najjači srndaći počinju da se izdvajaju iz krda i da čiste parogove.Oni obeležavaju i brane privremene revire koji su formirani na periferiji prstena

u kom se nalazi ostatak populacije srneće divljači.S toplim danima snežna granica pomera se prema vrhovima planina,na južnim ekspozicijma brže,na severnim sporije.Po rangu  najviši srndaći  zauzimaju nove revire, bogate svežim zeljastim biljem bogatim belančevinama, a njihovo mesto  zauzimaju sledeći  po rangu srndaći .Ovo se nastavlja sve dok celi prostor  ne bude zaposednut od strane revirnih srndaća.U centru prstena ostaju  najmlađa grla ,kao i sva grla koja predstavljaju biološki višak u populaciji(prestarela i bolesna grla).Prostorno ovaj prsten se poklapa sa centralnim prstenom vučje populacije u kome se nalaze najmlađe jedinke i prestareli samci koji su proterani iz najjačeg čopora.Iako su mehanizmi formiranja  “prstena” kod vuka i kod srneće divljači  različiti

na terenu se određene starosne grupe poklapaju i u tom smislu postoji visok stepen korelacije.

U revirima gde se nalaze trofejno najjači srndaći odstreljuju se  vučja grla sa najvećom trofejnom vrednošću.Prirodna selekcija divljači dešava se u ovim centralnim “prstenovima” i kompletan biološki višak populacije biva ugrabljen  od  strane predatora  upravo na ovom prostoru. Ovakav prostorni raspored omogućava i jednoj i drugoj populaciji optimalne uslove za opstanak

Kako najjednostavnije proizvesti divlje patke

Objekti

Za držanje 100 pataka u matičnom jatu potrebno je napraviti i odgovarajuće objekte koji će naravno biti locirani pored vode. Volijere koje se grade od najtanje pletene žice, prave se u površini ne većoj od 200 metara kvadratnih ali se mora voditi računa da se bar 2/3 nalazi u vodi. Kod ove volijere potrebno je napraviti dva boksa, jedan manji, za pačiće koji po prvi put izlaze sa podnog uzgoja i u njemu voda mora biti plića i naravno veći sa dubljom vodom. Duž ove veće volijere nije loše postaviti stare daske kako bi patkama imitirale obalu i na koje se one rado penju posle kupanja.  Na suvom delu površine od dasaka se pravi kućica u kojoj će patke zimovati i kada pronesu i nositi jaja. U kućici se na zemlju polaže slama kao prostirka koja se mora menjati nedeljno, jer je higijena izuzetno važna. Kako patke izlaze napolje i kupaju se u vodi, po povratku slamu vrlo brzo nakvase i isprljaju tako da je ova promena prostirke vrlo važna.

 Činjenica da je ris sastavni deo naše faune poslednjih decenija ponovo je postala potpuno nesporna jer se predstavnici ove možda najlepše vrste divljač Evrope, gotovo redovno viđaju u prostranim šumskim kompleskima širom naše republike, a posebno u njenim istočnim delovima. Brojno stanje riseva samo u Timočkoj krajini procenjuje se na oko 50 primeraka (od čega 7-10 primeraka u okviru NP Đerdap) dok brojno stanje ove prelepe mačke u čitavoj Srbiji najverovatnije dostiže i 100 primeraka. Risevi se u našoj zemlji uspešno razmnožavaju, o čemu svedoče redovni susreti sa primercima svih uzrastnih kategorija i oba pola. Prisustvo risa u lovištima odražava se i na stanje divljači u njima a ponekad, mada ni približno ne tako upečatljivo kao kada su u pitanju vuk,(donekle i šakal), i na stanje domaće stoke u pojedinim predelima. Pojava risa u Đerdapskoj klisuri, na primer, dovela je (u sadejstvu i sa drugim faktorima) do pada brojnosti divokozje divljači na samo trećinu nekadašnje stanja, ali ne i do njenog potpunog nestanka. Dalji pad brojnopsti je zaustavljen a preostala divokozja divljač u NP Đerdap sada je telesno snažnija i trofejno uočljivo kvalitetnija. Osim na divokozju divljač, uticaj riseva na druge vrste divljači u našim lovištima, prema do sada prikupljenim podacima, nema većeg značaja.